Rad na sebi


Оставите коментар

Slušajte pažljivo!

Osnova kvalitetnog međuljudskog odnosa je dobra komunikacija. Adekvatna komunikacija podrazumeva, s jedne strane, da na jasan i socijalno prihvatljiv način iznosimo svoje stavove, emocije, uverenja, želje; a s druge strane, da umemo da saslušamo drugu stranu. Ovo važi za sve odnose – poslovne, porodične, partnerske, prijateljske.

 images (7)

Često po raznim časopisima možemo naići da ljubavne savete koji nam poručuju da slušamo svog partenra. Ali rekto koji nam daje konkretne instrukcije kako da to činimo. Pa sam mislila da sa vama podeli par, čini mi se, korisnih smernica.

Kada vam ljudi nešto govore (pogotovo ako im je to važno!) ostavite sve što u tom trenutku radite. Nije dovoljno da s vremena na vreme kažete „Slušam te“ i da nastavljate da perete sudove, sređujete dokumenta, tražite nešto po svom ormaru i sl. Pre svega, ne možete se dovoljno posvetiti osobi ako je ne posmatrate dok vam govori (neverbalne poruke su često značajnije od verbalnih poruka), a s druge strane sve i da se zaista trudite da pažljivo slušate svog sagovornika, on neće imati takav utisak. Osetiće da vam nije dovoljno važan u tom trenutku i verovatno neće biti dovoljno prijemčiv da vam ispriča sve ono što bi želeo, kada bi imao utisak da ste mu u potpunosti posvetili svoju pažnju. Često ljudi kada nam se obraćaju sa željom da podele nešto sa nama (bilo to lepa ili tužna vest), pre svega žele da to PODELE SA NEKIM KOME SU VAŽNI I KO JE NJIMA VAŽAN; a tek posle da eventualno dobiju neki savet. Dakle, ostavite sve što u tom trenutku radite i stavite svom sagovorniku do znanja da vam je važno da čujete šta ima da vam kaže.

Ne prekidajte! Iako vam se neko obraća zbog toga što želi da čuje i vaše mišljenje, potrebno je da pustite osobu da vam najpre ispriča ono što je njoj važno i što smatra da je potrebno da čujete kako biste mogli da date adekvatnu povratnu infomaciju. Ljudi su često nestrpljivi da kažu ono što imaju na pameti, pa neosetljivo i prečesto prekidaju svoje sagovornike. Ovo, ponovo, šalje negativnu poruku – „Nije važno šta ti imaš da kažeš. Moje mišljenje je važno. Zato slušaj ti mene.“ Ako neko traži vaše mišljenje, to je verovatno zato što ga ceni, ali nikome neće biti pravo da stekne utisak da vi ne marite za ono što on ima da kaže. Dakle, strpite se malo. Doći će red i na vas da kažete šta imate.

 images (11)

Ako vam nešto nije jasno, ne upadajte sagovornuki u reč. Sačekajte da završi, pa ga onda pitajte da vam pojasni sve što vam nije jasno. Ako ga budete prekidali dok iznosi svoje razmišljanje, prvo će ga verovatno nervirati što mu svako malo upadate u reč; a drugo prekidaćete misaoni tok te osobe, te će se lako destiti da zaboravi da vam kaže nešto što joj je bilo važno.

 images (9)

Ne „skačite“ na zaključke. Niko od nas nema sposobnost da čita tuđe misli, ma koliko dobro poznavali tu osobu. Zato, ako dođete do neke pretpostavke, pitajte svog sagovornika da li ste ga dobro razumeli. Ako niste, s jedne strane dobićete pravu informaciju pa neće biti zabune, a s druge strane vaš sagovornik će znati da ga pažljivo slušate i da vam je stalo da razumete o čemu govori, te svakako neće imati šta da vam zameri. Ako je vaša pretpostavka bila tačna, jednostavno ćete dobiti potvrdu da ste dobro razumeli i to je to.

 images (8)

I još jedna stvar, pitajte sagovornika šta želi od vas – da ga saslušate, posavetujete ili nešto treće ili sve od navedenog. Naime, nekada ljudi samo žele da se „emotivno izventiliraju“, tj. da vam ispričaju šta im leži na duši i NIŠTA VIŠE. Odnosno, ne žele da im držite životne lekcije i „prosipate mudrost“. Samo da budete tu za njih. A nekada žele da čuju i vaše mišljenje. Ali opet, osim ako ne znate da gledate u kuglu, ne možete znati šta očekuju od vas ako ih ne pitate.

 download (3)

Nadam se da će vam ove smernice biti korisne u komunikaciji.

Advertisements


Оставите коментар

Da li ste pametni?

Ljudi će reći za mnoge stvari da Bog nije ravnopravno raspodelio svima, ali za inteligenciju to ne važi. Reći će, nema images (3)dovoljno sreće, nema dovoljno para, ali da nema dovoljno inteligencije niko  za sebe neće reći! 🙂

Međutim, da li je baš tako? Poznajem više mladih ljudi, koji su prosečno ili čak natprosečno inteligentni, a da toga nisu ni svesni. Usled negativno iskrivljene slike o sebi, sebe vide kao „nedovoljno pamete“. Upravo njima posvećujem ovaj tekst. Želim da nauče šta je inteligencija i da prepoznaju više njenih oblika kako bi im bilo lakše da uvide širok spektar svojih sposobnosti, što će, nadam se, dovesti do pozitivnije i realnije slike koju imaju o sebi samima.

Hajde da prvo naglasimo dve stvari: pamet i inteligencija su sinonimi (primetila sam da puno ljudi ima neke svoje teorije po kojima se ova dva pojma razlikuju) i svi koji imaju IQ 90 ili veći su prosečno ili natprosečno inteligentni.

images (4)

Ok, hajde sada da vidimo kako psiholozi definišu inteligenciju…

Inteligencija predstavlja, može se zaključiti, ne jednu jedinstvenu sposobnost, nego organizaciju većeg broja sposobnosti. Neki pojedinci mogu imati više razvijene jedne od spomenutih sposobnosti a drugi pojedinci druge. Zato se inteligencija pojedinca ne razlikuje samo po stepenu nego i po vrsti i ne postoji samo jedna, nego mnogo različitih vrsta inteligencije.“ Nikola Rot, Psihologija ličnosti, 2010

Kada se radi o pameti stručnjaci se slažu da ona nije jedna jedinstvena sposbnost, već organizacija većeg broja sposobnosti. Ono oko čega se, međutim, ne slažu jeste broj faktora ili sposbonosti koje svojim teorija podvode pod pojam inteligencije. Ja ću ovde predstaviti ukratko gledišta samo dva autora.

Luis TERSTON navodi 7 primarnih sposobnosti:

  1. W – sposobnost rečitosti, koji se manifestuje u sposobnosti lakog nalaženja reči i bogatstvu rečnika kojim pojedinac raspolaže;
  2. V – faktor za razumevanje verbalno (rečima) formulisanog sadržaja;
  3. N – numerički faktor, sposobnost uspešnog operisanja brojevima, prvenstveno pri elementarnim računskim operacijama;
  4. S – spacijalni faktor, sposobnost predstavljanja i zamišljanja prostornih odnosa;
  5. M – sposobnost memorisanja, pamćenja, pre svega materijala bez logičkog smisla, materijala koji se mora mehanički pamtiti;
  6. P – sposobnost percipiranja, sposobnost uočavanja malih razlika u dražima posredstvom vida;
  7. R – faktor rezonovanja koji se ogleda u sposobnosti nalaženja opštih principa i u sposobnosti rešavanja opštih problema.

Gilford govori o značajno većem broju sposbnosti, ali ih sve kategorizuje u 5 velikih grupa:

  1. sposobnost pamćenja (pamćenje vizuelnih, zvučnih draži, vremeskog rasporeda, besmislenog sadržaja…);
  2. sposobnost kognitivnog mišljenja (blisko Terstonovom R faktoru);
  3. sposobnost konvergentnog mišljenja (najjednostavnije se može objasniti kao sposobnost nalaženja jednog jedinog tačnog rešenja zadatka, problema);
  4. sposobnost divegrentnog mišljenja (originalnost, kreativnost, više različitih valjanih rešenja za jednu situaciju);
  5. sposobnost evaluatvinog mišljenja (sposobnost logičke evaluacije, provere vrednosti podataka i zaključaka).

 images (5)

Dakle, pozivam vas da promislite o sebi i svojim različitim sposobnostima. Sigurna sam da ih imate više nego sto ste do sada verovali da ih imate. Za one samosvesne, neka ovo bude samo još jedan pozitivan podsetnik J


2 коментара

Usamljenost

Kroz razgovor sa ljudima različitih godina, shvatila sam da je nezanemarljiv broj ljudi koji se povremeno ili hronično oseća usamljeno. Osećanje usamljenosti je neprijatno osećanje (ne negativno!), koje ako predugo traje može dovesti do depresije, a to je već problem. Kako je depresija zastupljena kod ogromnog broja ljudi u našoj zemlji, pomislila sam da bi bilo korisno bolje se upoznati sa osećanjem usamljenosti.

usamljenost

Vrlo je jasna definica osećanja usamljenosti “Subjekat oseća usamljenost kada procenjuje da nije u društvu ljudi s kojima bi želeo da bude.” (Zoran Milivojević, Emocije, 2007.)

Naglasila sam na samom početku da ovo osećanje jeste neprijatno, ali ne i negativno. Zašto? Zato što ima pozitivnu funkciju – da pokrene osobu da potraži društvo ljudi koji su mu važni.

Još jedna važna napomena – treba razlikovati osećanje usamljenosti, od činjenice da nekada vreme provodite sami. To znači da možemo biti sami i uživati u tome, jer imamo priliku da se odmorimo i posvetimo sebi, a isto tako možemo biti okruženi većim brojem ljudi, pa ipak osećati usamljenost.

download

Kada govorimo o usamljenosti, treba praviti razliku između:

images (2)

  • Situacione usamljenosti (u tačno određenoj situaciji, tačno znamo ko nam nedostaje) i
  • Strukturale usamljenosti (osećanje usamljenosti je vezano za celokupnu životnu situaciju i ne postoji tačno određena osoba koja nam fali u određenom trenutku).

Dakle, glavna razlika između ove dve vrste osećanja usamljenosti je u tome što kod situacione postoji emotivna vezanost za druge ljude, a kod strukturalne ne postoji.

Čini mi se da je svima jasno, da je strukturalni oblik usamljenosti znatno alarmantniji. Ono što leži u pozadini strukturalne usamljenosti jeste pogrešan odnos prema sebi ili prema drugima. Naime, osoba koja smatra da ona nije dovoljno dobra da bi je neko voleo ili da niko nije dovoljno dobar da bi ona njega/nju volela, ni za koga se ne vezuje, te ima hronično osećanje usamljenosti, koje se ne može vezati za neku određenu osobu ili situaciju.

Kod ovokavog pogleda na stvari, nije retkost da se razvije depresivno raspoloženje.

Dodatan problem može nastati, kada ljudi imaju odbojnost prema ovom osećanju (usamljenost), pa ga pokušavaju sami od sebe sakriti. To mogu činiti na vrlo različite načine – fizičkom aktivnošću, lekovima, alkoholom, učestalim “grickanjem”, zatrpavanjem poslom ili preteranim gledanjem televizije.

Ne propagiram zasvistan odnos prema drugim ljudima. Svima nama je potrebno da nekada budemo sami i da se bavimo isključivo sobom. I to je apsolutno normalno, zdravo, poželjno. Ipak, treba osluškivati sebe. Ako osećamo usamljenost, ok je potražiti one osobe za koje smo emotivno vezani, a sa kojima u tom trenutku želimo da stupimo u kontakt.

images (1)

Ponoviću – usamljenost je neprijatno osećanje, koje ima pozitivnu funkciju. Zato ga ne treba poricati, već mu dozvoliti da vas motiviše.