Rad na sebi


1 коментар

Zašto ostajemo u lošim vezama?

Više puta sam čula priču – ja sam u dugoj, „ozbiljnoj“ vezi – volim svog partnera, zajedno smo godinama, jako se dobro poznajmo, puno toga smo zajedno prošli. Međutim, već mesecima, a možda ima i čitava godina, kako sam sve više nesrećna. Ne uživam više u njegovom društvu, osećam kao da me guši, vreme koje provodimo zajdeno doživljavam kao obavezu, seksa je sve ređe, a i kad imamo odnose nekako kao da smo tu samo da „odradimo posao“. Nezadovoljna sam.

images (65)

 

Jasno je da kada imate pored sebe nekog sa kim ste dugo zajedno i koga još uvek na neki način volite, ne treba od te osobe i veze odustati čim se pojavi prva prepreka ili kada je teško. Partenrski odnos, kao i svaki drugi drugotrajni međuljudski odnos, treba negovati, u njega ulagati vreme, energiju, trud. Međutim, nekada ljudi toliko naruše svoje odnose da ih više nije moguće popraviti, a nekada se jednostavno tokom godina razviju u potpuno različitim pravcima da više ne vide sebe u paru. Ipak, i pored dugotrajnog nezadovoljstva, ostaju u takvoj vezi. Zašto? Da li su svi ti ljudi mazohisti koji uživaju da muče sebe?

images (22)

To je pitanje koje nekada ovi ljudi sami sabi postavljaju „Bože, da li sam ja toliki mazohista kada sebi ovo uporno radim?“. Odgovor je ne. Razlozi mogu biti različiti, ali čini mi se da su dve varijante najčešće:

  • Veze tako funkcionišu. Svi parovi vremenom uđu u kolotečinu i postanu nezadovoljni, ali posle dovoljno vremena se naviknu.
  • Strah me je da budem sam/a. Šta ću ako me napusti i budem sam/a?

Prva opcija je zabluda, a druga je iracionalni strah. Okreni obrni ne valja. Nije funkcionalno, jer ste nesrećni, hronično nezadovoljni, u vezi koja vam ne prija, sa osobom koja vas ne ispunjava.

Što se tiče uverenja da sve veze tako funkcionišu, potrebno je znati da to nije istina. Kao što rekoh partenrski odnos je relacija koja se gradi i neguje. Naravno da ne možemo da budemo jednako uzbuđeni posle 10 godina veze/braka, kao u prvih mesec dana, ali to ne znači da se nezadovoljstvo podrazumeva. Treba ulagati u svog prtnera/ku i u zajednički provedeno vreme. Prošetajte, obiđite neka nova mesta, činite mala iznenađenja s vremena na vreme jedno za drugo, isprobavajte zajedno nove svtari u krevetu i van njega 🙂 razgovarajte, gledajte se, gledajte se u oči, grlite se, izdvojte svake nedelje (ako ne možete svakog dana) vreme samo za vas dvoje.

3495_web-shutterstock_21767713_iff

Što se druge varijante tiče – separacioni strah, strah od odvajanja, je normalan strah dece. Kada smo mali mi objektivno ne možemo da opstanemo sami, potrebni su nam roditelji da se staraju o nama. U skladu s tim logično je da se bojimo da nas ne napuste, jer bismo u tom slučaju bili potpuno bespomoćni . Kako odrastamo sve smo više samostalni i roditelji su nam sve manje potrebni (što ne znači da su nam manje važni). Međutim, nekada ljudi ne prevaziđu ovaj strah kada je tome vreme, nego i u odraslom dobu veruju da ne bi mogli da opstanu sami i „potrebno“ im je da uvek imaju nekog pored sebe, čak i kada im ta veza ne prija, nekada čak i kada ima fizičkog nasilja. To su naravno iracionalna uverenja koja je potrebno ispraviti – samostalno, uz pomoć literature ili psihologa. To je svakako neophodan korak ka realnoj slici sebe, a onda i odlučivanju da li zasita želite da budete sa osobom s kojom ste ili bi vam više prijalo da se raziđete. Kada se bojite da biste se „raspali“ kada biste izgubili partnera/partnerku onda sebi ne ostavljate drugi izbor nego da stalno popuštate i pravite kompromise – da budete hronično nezadovoljni.

Advertisements


1 коментар

Emocionalna ucena

“Uvek mi se to desi”, “Stalno to radim”, “Zna da mi je to slaba tačka i namerno to radi”, “Ne mogu da je gledam kako plače”, “Ja se zaledim kada on počne da viče na mene”, “Kakav bih ja to sin bio, kada ne bih…” itd.

Da li vam nešto od ovoga zvuči poznato? Ako često pomislite ovako nešto, verovatno ste žrtva emocionalne ucene. Emocinalna ucena je način manipulisanja drugom osobom pozivanjem njenog osećanja krivice, straha ili odgovornosti. Manipulacija podrazumeva da nekog navodimo da čini nešto što ne želi. Pri tome se možemo koristiti različitim sredstvima, a jedan od njih je, dakle, emocionalna ucena.

download (2)

Važno je podvući da, ljudi svojim ponašanjem mogu POZIVATI neka naša osećanja, ali izvršnu moć na kraju ipak imamo mi sami. Dakle, drugi mogu pokušavati da provociraju naše osećanje krivice, na primer, ali da li će u tome uspeti zavisi od nas. Ovo je vrlo važno, jer to znači da ako naučimo da prepoznamo “udicu” (provokaciju, poziv odrđene emocije), možemo da vešto izbegnemo da budemo izmanipulisani.

d

“Udice” predstavljaju (ne)verbalne poruke drugih ljudi upućene nama, a koje imaju za cilj da aktiviraju kod nas, recimo, osećanje straha. Na koju će emociju provokatori ciljati, zavisi od toga kakve su “udice” naučili na bacaju i od toga šta im iskustvo sa vama govori da će najverovatnije dati efetak. Što vas bolje i duže poznaju, utoliko će im biti poznatije vaše “slabe tačke” i na njih će se fokusirati.

images (143)

            Kako izbeći manipulaciju?

  • Prvo je potrebno proznati “udice” na koje se pecate i osećanje koje se na njih javlja.

Kako? Tako što ćete razmisliti koje su to situacije koje podvodite pod “Kakav bih ja sin bio kada (ne)bih…” ili “Uvek popustim” i sl. Recimo, uvek popustim dečku kada se raspravljamo… Ali ne u bilo kojoj vrsti rasprave, nego samo onda kada mi on (ne)verbalno nagovesti da bi me mogao napustiti. Tada uvek popustim, iako mi je možda i važno da ostanem pri svome.

Dakle, potrebno je prepoznati obrazac. On uvek postoji, samo je nekada teže do njega doći. U ovom slučaju obrazac ili “udica” je (ne)izrečena pretnja partnera da će me ostaviti. Osećanje koje on kod mene poziva je osećanje straha da bi me mogao napustiti. Posledično, ja kao i uvek popuštam, iako se možda radi o nečemu što mi je zaista važno i da se nisam “upecala” ne bih popustila.

  • Drugi korak je preispitati adekvatnost tog vašeg osećanja – krivice, straha, odgovornosti. Ako je neadekvatno u pogledu kvaliteta (da li u opšte treba da osećate npr. krivicu?) ili intenziteta, onda to treba prihvatiti kao neprimereno i promeniti.
  • Konačno, treći korak podrazumeva usvajanje asertivnih oblika ponašanja u tim “kritičnim” situacijama. Drugim rečima, naučili ste da prepoznate kada neko pokušava da vas izmanipuliše, razumete da vas to uznemirava na određen način i da to nije adekvatno, ali ne znate kako drugačije da reagujete, jer ste samo tako naučili da se ponašate u takvim situacijama. Dakle, poslednji korak je da se informišete preko Interneta, literature ili psihologa kakva bi bila ispravna, asertivna reakcija u toj situaciji. Kako da ne dozvolite da vas izmanipulišu, ali da ni vi njih ne povredite.

Ljudi koji pokušavaju da vas navedu na nešto što vi ne želite, su vrlo često vaši najbliži i najmiliji. Zato je važno napomenuti da su promene obrazaca ponašanja jako teške, jer ne samo da je to ponašanje dugo ponavljano i učvršćeno, nego je i praćeno snažnim osećanjima prema ljudima koji su nam bitni. Još je značajno podvući da oni koji pokušavaju da nama emocionalno manipulišu u najvećem procentu slučajeva toga nisu svesni. To ne znači da je njihovo ponašanje ok, ali znači da nemaju svesnu nameru da kod vas izazovu patnju.


Оставите коментар

HIPOHONDRIJA

* KOJI znaci ukazuju na hipohondriju?
– Prvi znak je uporno verovanje da postoji neko telesno oboljenje, bez obzira na to što brojna ispitivanja ne ukazuju na to, i neverovanje lekarima da telesnog oboljenja nema. Osoba trpi zbog preokupiranosti bolešću u tolikoj meri da su joj u znatnoj meri narušeni razni aspekti funkcionisanja. Ako ovi simptomi traju šest meseci i duže, možemo reći da se radi o hipohondriji. U tom slučaju je najbolje razgovarati sa osobom i ukazati joj na mogućnost da možda sve tegobe ne potiču od telesne bolesti, već da postoji psihički konflikt koji ona ne prepoznaje i da bi bilo dobro da se obrati psihoterapeutu, psihologu ili psihijatru.

Više o hipohodnriji pročitajte u tekstu koje pišu NOVOSTI, a u razgovoru sa Dr Aleksandrom Buberom.

http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.304.html:484677-Bolest-samo-u-glavi


Оставите коментар

Slika o sebi

Ljudi generalno teško menjaju stavove, a posebno teško menjaju one stavove koji se tiču njih samih. Sebe vide na određen način, a promena mišljenja o sebi izgleda gotovo nemoguće. Pri tom to nema veze s tim da li sebe vidimo u pozitivnom ili negativnom svetlu. Zašto je to tako?

Zašto inače nelako menjamo stavove? Zato što svesno ili nesvesno težimo ka izvorima informacija koji će potvrditi naše mišljenje, a izbegavamo one koji bi nam mogli govoriti suprotno. Čak i kada saznamo neki podatak koji osporava naše mišljenje, mi ga redefinišemo, protumačimo ga onako kako nama odgovara, tj. shvatimo ga kao dokaz našeg uverenja po principu „To je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo“.

Zašto je posebno teško menjati sliku o sebi? Zato što način na koji funkcionišemo, osobine, sposobnosti itd. koje smatramo da imamo podrazumevaju neku našu vrednost kao ljudskog bića i jako nam je važno da tu sliku očuvamo. A kada nam je nešto JAKO VAŽNO onda se bar dvostruko više trudimo da pokažemo i sebi i drugima da smo u pravu što sebe vidimo tako. Međutim, emocije koje čine stav toliko otpornim na promene, postoje i kada sebi otpisujemo vrednost i vidimo sebe u negativnom svetlu. Zašto je to tako? Zato što smo tako naučili i zato što kao ljudska bića imamo potrebu da stvari budu predvidive. Makar i loša izvesnost je bolja od velike neizvesnoti.

Tokom odrastavanja i vaspitavanja primamo razne poruke od roditelja, uže, šire familije, vršnjaka, učitelja, profesora… Na osnosvu raznih iskustava i poruka koje primamo, donosimo zaključke o sebi. A onda tražimo potvrde za taj naš stav i potkrpljujemo ga iz godine u godinu. Kada jednom to počne da nam smeta, teško nam je da napravimo promenu i sebe sagledamo u nekom drugom svetlu.

download (1)

 

 

 

 

download

 

Kako ljudi u komunikaciji sami sa sobom i u komunikaciji sa drugim ljudima učvršćuju svoj stav, sliku o sebi? Transakciona analiza to objašnjava pojmom strouk ekonomije. Strouk je poruka koja može biti usmerena na biće (lep, sposoban, pametna, vredna, duhovita, talentovan…) ili na ponašanje (lepo si se obukao večeras, dobro si napisala sastav, prezentacija je bila zanimljiva…). Pojam strouk ekonomije podrazumeva 5 pravila kojima se vodimo pri razmeni stroukova:

  1. Ne daj strouk, ako si u mogućnosti da ga daš. (Ne hvali sebe i/ili druge)
  2. Nemoj tražiti stroukove onda kada ih želiš. (Ne traži pohvalu kada je želiš)
  3. Ne prihvataj stroukove čak i ako ih želiš. (Ne prihvataj pohvalu, čak i ako je želiš)
  4. Ne odbacuj strouk kao ga ne želiš ili ti se ne sviđa. (Ne odbacuj kritiku bez obzira na to d ali misliš da je adekvatna ili ne)
  5. Ne daj stroukove sam sebi. (Nemoj hvaliti samog sebe, čak ni onda kada niko ne čuje)

Vodeći se ovakvom „ekonomijom“ možemo biti sigurni da će naša ideja o tome kakvi smo mi ostati netaknuta. A ta slika će najverovatnije biti negativna jer ćemo sve pozitivne poruke ili potpuno ignorisati ili redefinisati – da to kaže samo radi reda; sigurno joj treba nešto čim mi se ovako ulaguje; ne poznaje on mene, zato tako misli i sl.

images (3)

Kako napraviti promenu?

Potrebno je spoznati svoju vrednost i odustati od ovakvog ekonomisanja. Svih 5 pravila odbacite! Tražite ono što vam treba, dajte i sami sebi pohvale, ne prihvatajte poruke koje vam štete, uputite i drugima pohvale, ali ih i primite kada vam ih drugi upute.

  • Vežbajte samopohvale tako što ćete sbi svakog dana govoriti pohvale, ali one u koje verujete. U suprotnom, neće imati efekta.
  • Vežbajte pohvale tako što ćete svakog dana drugima govoriti šta vam se dopada kod njih.
  • Usvojte asertivne tehnike za procenu adekvatnosti kritike i naučite da odbijete one koje nisu ok.
  • Na kraju, ako ne uspevate da se sami izborite sa negativnom slikom koju imate o sebi, obratite se psihologu ili psihoterapeutu za pomoć. Čini se smislenijim da kroz rad sa sručnim licem napravite promene za kraći period, nego da godinama nosite na leđima veliki terit zbog nezadovoljstva samim sobom.

images (4)