Rad na sebi

ŽENE ŽRTVNE NASILJA – malo razumevanja molim

Оставите коментар

Srbija je velikim svojim delom još uvek patrijahalno i neobrazovano društvo. Ovo posledično znači da ogroman procenat stanovništva ne razume šta nači ravnopravnost, da svi, i žene i muškarci imaju jednaka prava, da su jednako vredni kao bića. U patrijahalnom sistemu vlada uverenje o inferiornosti žene, o manjem značaju žene, o ženskom polu kao slabijem, manje pametnom, sposobnom, vredom i posledično kao polu koji ima manja prava jer manje vredi.

Kada postoji takav sistem uverenja, posledično ima da će razne neprijatnosti u partnerskom odnosu pre trpeti žena nego muškarac, jer su oboje učeni da žena treba „da ćuti i trpi“. Ako i nisu učeni tome otvoreno, eksplicitno takvim porukama, a mnooooogi jesu, onda su takve poruke dobijali indirektno slušajuće komentare svojih roditelja i drugih „pametnih“ ljudi o nekim životnim pričama – pa se tako nauči da se od žene očekuje da tu i tamo spusti glavu, napravi se gluva i slepa, da zaboravi, da „ne talasa“, da ga zaboga ne nervira.

Dakle, sistematski su učeni i jedni i drugi, i muškarci i žene, da je žena ta koja treba da ume da se pokori. U suprotnom ona je „opasnica“, „prostakuša“, „jezičara“…

Takođe, u svrhu pisanja predloga projekta koji ima za cilj podršku samohranim majkama obavila sam intervjue sa nekoliko žena koje su se razvele. Svaka od njih mi je navela da je jedan od bitnih otežavajućih faktora pri razvodu i posle razvoda, bio taj što nisu imale podršku porodice. Da su ih često pre svega majke (ŽENA koja ih je rodila) osuđivale zbog prekida braka, zašto nisu otrpele još zbog dece, i zaboga one su oštrog jezika pa su i same krive. Mnogo iskustva iz centra za socijalni rad gde se ne pruža dovoljna ni pravna, ni psihološka podrška ženama koje pokušavaju da se spasu od paklenog braka. Dakle, postoji osuda a ne podrška sistema! Naravno, izuzeci srećnom postoje i njima svaka čast. Ali to su izuzeci a ne sistem i ne opšta svest naroda.

Dakle, da sumiram, podrške gotovo ni od kud. Tome onda možemo dodati to da se u ovoj zemlji dobija otkaz jer si ostala u drugom stanju ili ako imaš malo više sreće dobiješ ga odmah po isteku porodiljskog odsustva. Samohrane majke često treba da imaju mnoooogo više sreće nego pameti da bi se zaposlile i bile u prilici da sebe i još i dete izdržavaju od te plate. Što je posebno izazovna misija kada ste još na sve to i podstanar. O tome kolika je generalno stopa nezaposlenosti i koliko je većini teško zaposliti se nema potrebe da polešim. A samohrane majke su posebno teško zapošljiva kategorija.

Dakle, generalno gledano, žena koja je u lošem braku nema podršku, već osudu sredine, i gotovo nikakve šanse da se zaposli i ekonomski bude potpuno nezavisna i sposbna da prehrani, obuče i iškoluje svoju decu. Ovo je generalno gledano, površinski.

Kada se malo zagrebe ispod površine, u psihološke priče kada se upustimo, a sebi ću kao dipl.psiholog dati malo prava na to, imamo sledeću stvar:

Prvo, ako sam već učena da treba tu i tamo da otćutim i otrpim, da jedan šamar i nije nešto oko čega treba dizati frku, onda će i naredni lakše doći i proći, pa onda naredni, pa prva pesnica itd. Malo po malo i žrtva ni ne zna kako je sebi dozvolila da se nađe u toj situaciji. Nadala se, verovala da će se on  promeniti, da „neće nikad više!“.

Drugo, imate žene koje veruju da drugo i ne postoji. Pa zaboga, zna ona šta se dešava i njenoj sestri i njenoj komšinici, a ni majka joj nikad nije bolje prolazila u odnosu sa ocem. Dakle, iskustvo joj govori da je to nešto što se podrazumeva.

Konačno, kada nekoga čitavog života uče da je bezvredan, neposoban, da ne zaslužuje ljubav, da ne zaslužuje da živi i kao mlad um u to poveruje, verujte da neće od drugih ljudi očekivati bolji tretman nego od roditelja. A onda uđe u patološku vezu sa partnerom koji joj svojim vređanjem, varanjem i batinanjem samo potvrđuje to.

Onda možete zaviri u um te žene „Ja sam nesposbna da se brinem o sebi, a pogotovo i o deci. A i decu bi mi svakako uzeo i branio da ikada više vidim ako odem. Ja  to ne bih mogla da preživim.“

U svakoj ženi koja trpi nasilje leži strah da bolje od toga ni ne zaslužuje ili u boljem slučaju da zaslužuje, ali da nije sposbna da izađe iz te situacije. Šta će drugima govoriti, zašto ostaje u toj relaciji, to je potpuno nebitna stvar.

Sve ovo pišem jer sam naišla na jednu objavu, koja je ispraćena sa puno različitih kometara, od kojih su neki po meni vrlo uzmerujući, kao i sama objava doduše. Objava je, verujem, napisana iz najbolje namere, da se žene koje trpe nasilje pozovu da prekinu trpnju. Ipak, kada pošaljete poruku „Jebi se, ako trpiš šikaniranje, ponižavanje, naređivanje, jer te je sramota da budeš razvedena!“ – prvo ste agresivni time što ste opsovali negoka, pri tom je to neko ko je već u poziciji žrtve i koga verovatno mnogo puta dnevno opsuju i „podsete“ da je „bezvredno“ biće koje „treba“ da se pokori; drugo, sramota, tj. osećanje stida se javlja kao reakcija na našu procenu da smo uradili nešto što će sredina smatrati neprimerenim, a ako žena veruje da će sredina smatrati njen razvod neprirenim, onda joj neće pružiti podršku, koja joj je preko potrebna.

Pozivam vas da i dalje govorite protiv nasilja, da podržavate žene da se osnaže, da se ohrabre i zaštite sebe i svoju decu, ali vodite računa kako to činite! Zato što nespretno, iz jake emocije sročena poruka može da ima samo kontraefekat, samo da nekoga ko sumnja u svoju sposobnost da se spase, može dodatno da potkrepi u uverenju da je bezvredan i nesposoban.

Predlažem, da sve žene koje su prošle kroz tu golgotu kao pobednice, ne osuđuju žene žrtve nasilja, već da im daju konkretnu informaciju šta da urade, kome da se obrate. Kada osuđujete nekoga, jer još uvek nije skupio snage da se spasi, kao što ste to učinili vi, samo im šaljete poruku da su nesposbne, a to im neće pomoći. Pomoći će im reči „i ja sam se bojala i ja se osećala uplašeno, i sumnjala sam u sebe… ali sam uspela da se spasim. Možeš i ti!“. Komentari  tipa „kad si krpa, bolje ti i ne treba“, samo govore u prilog zlostavljača, a to već svakako nije prihvatljivo.

Volela bih da sam ovim tekstom, makar malo doprinela boljem razumevanju žena, koje naizgled iz ljubavi prema zlostavljaču ostaju da trpe nasilje. Nadam se, da će ovo biti i dobra smernica svim ženama koje žele da svojom pisanom rečju ponukaju žene žrtve nasilja da potraže izlaz iz naizgled bezizlazne situacije.

Advertisements

Аутор: ivana milosavljevic

diplomirani psiholog, predbračni savetnik, transakcioni analitičar savetnik u edukaciji, trener asertivnog treninga

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s