Rad na sebi

U braku mi je postalo dosadno – da li je to znak da se više ne volimo?

Оставите коментар

Ljudi vrlo često utisak da im je zabavno ili dosadno u odnosu sa partnerom prepoznaju kao znak postojanja ili odsustva ljubavi. Da li je ovo zaista pokazatelj na koji je dobro osloniti se pri proceni kvaliteta emotivnog odnosa?

Hajde da najpre definišemo ljubav. Ljubav podrazumeva jedan kompleksan emotivni odnos u kome partneri koji se vole prepoznaju jedno drugo kao sebi veoma važna bića kod kojih uviđaju mnogo toga dobrog. Za razliku od zaljubljenosti koja podrazumeva idealizaciju partnera, u ljubavi mi imamo realnu sliku o drugoj osobi i uviđamo i njene mane, a ne samo vrline, ali procenjujemo da su te mane daleko manje i daleko manje važne nego ono što prepoznajemo kao pozitivne karakteristike partnera.

S druge strane monotonija u partnerskom odnosu podrzumeva jedan ustaljen, predvidim način svakodnevnog funkcionisanja, bez iznenađenja, novih iskustava, dakle jednoličnost u odonosu dvoje ljudi.

Ako dobro pogledate ove dve definicije, videćete da ljubav i dinamičan odnos, a s druge strane odsustvo ljubavi i monotonija nisu ni na koji način međusobno uzročno posledično povezane. Ljudi mogu da se vole i da imaju “dosadnu” vezu, ali i vrlo dinamičan odnos;  s druge strane ljudi koji se vrlo površno poznaju a jako su zaljubljeni mogu da imaju vrlo strastven i uzbudljiv odnos, ali to ne znači da se vole.

Dakle, odgovor na pitanje bi bilo da, monotonija u vezi nije pokazatelj toga da li se dvoje ljudi vole ili ne, nego koliko energije i vremena ulažu u organizovanje zajedničkog vremena. Ako se ne posvećujete partneru, ne isprobavate nove stvari – hrana, seks, putovanja, izlasci, izleti itd, ne unosite raznolikost u vreme koje provodite zajedno, ne govorite o bitnim stvarima koje se dešavaju u vašim životima, postaće vam dosadno. Ali to će vam se dogoditi i u svakoj drugoj relaciji – sa kolegama, prijateljima… Da bi vam bilo zabavno, morate se pokrenuti i raditi nešto novo i drugačije. Da sumiramo, ako vam je dosadno u vezi, nemojte odmah zaključiti da ste prestali da volite partnera, već se pokrenite i zajedno osmislite nove aktivnosti u kojima biste oboje uživali.

I na kraju valja dodati jedan važan podatak – ne očekujte da Vas partner usreći i zabavi. Kako se osećamo odgovornost je nas samih, a ne našeg partnera, ne vezano za to koliko smo dugo zajedno. Čujem devojke koje kažu “da sam sa nekim drugim možda bih i ja bila zadovoljnija, motivisanija da ostvarim neke rezultate sa kojima sada zaostajem, jer me on ne motiviše”. Ne pripisujte svoju odgovornost drugima, ne krivite partnera zato što ne činite sa svojim životom ono što želite. Za vaš odnos ste odgovorni oboje, ali za to kako se vi osećate u svojoj koži i životu, ste odgovorni isključivo vi.

Zato, pre nego zaključite da on/ona nije prava osoba za vas, zapitajte se čime ste zapravo nezadovoljni i na koji način sami doprinosite tome da se nalazite u situaciji u kojoj ste. Posledično razmotrite načine na koje možete sami povećati kvalitet svog života.

S druge strane, nekada nismo ni svesni na koje načine sami sebi kvarimo sreću, još manje zašto to radimo. Ne razumemo zašto “uvek biramo pogrešne”, zašto se “baš za mene lepe takvi/e”, zašto mi se “svaka veza završi tako što iz nje pobegnem čim postane ozbiljno”… Kada u određenoj oblasti života dugo pokazujete ponašanje koje ne vodi vašem zadovoljstvu, već samo pogrešnim izborima i postupcima, a pri tom ne znate zašto se tako vladate ili kako to da promenite, uputno je potražiti psihološku pomoć. Ovo ne znači da imate neki psihijatrijski poremećaj, već da postoje neka vaša uverenja, kojih možda i niste svesni, a koja su iracionalna i sapliću vas na putu uspešne veze (kada već gvorimo o partnerskim odnosima). Psiholog tu ima zadatak da vam pomogne da otkrijete koja su pogrešna uverenja i kako da ih zamenite realnim sagledavanjem sebe, partnera i funkcionisanja u partnerskim odnosima.

  1. Koliko svakodnevne obaveze utiču na to da bračni partneri prestanu da posmatraju jedno drugo na način na koji su to činili u početku veze i braka?

Svi imamo svakodnevne obaveze, ali ne utiče to na svaki par na isti način. Ne uđe svaki par u kolotečinu zato što ima uobičajene svakodnevne obaveze. Svi mi imamo za obavezu da skuvamo ručak, idemo u kupovinu, sredimo kuću, peremo i peglamo veš, plaćamo račune, idemo na posao. Ali ako nam to postane jedina ili glavna okupacija i način na koji provodimo vreme, ako prestanemo da ulažemo u svoj odnos sa partnerom, onda je monotonija neizbežna. Pa ko se ne bi osećao “smoreno” i zarobljeno u sopstvenoj svakodnevnici, kada ne bi imao neki izvor zabave? Dakle, održavajte kuću prihvatljivo čistom, plaćajte rauče i idite na posao, ali organizujte se tako da imate što više slobodnog vrema i da ga provodite tako što ćete raditi nešto sa svojim partnerom ali drugačije od onoga kako sada funkcionišete, isprobajte nešto novo i zajedno se zabavite. Zabava i monotonija jedno drugo isključuju.

  1. Postoji teza da „djeca učvršćuju brak“ i da kriza u bračnim odnosima (nekada i razvod) nastaje kada se djeca osamostale i krenu svojim putem. Istina ili zabluda?

Deca niti učvršćuju, niti narušavaju bračne odnose. U braku su dvoje odraslih ljudi, a ne deca. Kvalitet braka dakle ne zavisi od prisustva/odsustva dece, nego od toga kakav je partnerski odnos. Ljudi  umeju da zapostave svoj brak, da zaborave da su muž i žena i potpuno se posvete samo ulozi mame i tate. To onda bude problem kada deca odrastu, pa napuste roditeljski dom, a ljudi koji su dvadeset godina bili samo roditelji, a zaboravili da budu partneri, tada budu u problemu jer nema više dece da im ispune vreme i okupiraju pažnju, pa su neminovono upućeni jedno da drugo. A kada dve decenije vi praktično nemate brak, to je vrlo nezgodno, jer vi ne znate kako da provodite vreme sa tom osobom koja je sada toliko starija i drugačija od one s kojom ste stupili u brak pre puno godina. Zato se neki parovi odlučuju da ponovo postanu roditelji kada im se starija dece odsele, jer ne znaju kako sami da provode vreme i funkcionišu.

  1. Kada dvoje mladih započnu zajednički život, neminovno sazrijevaju tokom braka, mijenjaju lične i životne prioritete, a nekada i vrijednosti i uvjerenja. Da li je promjena krucijalnih vrijednosti i uvjerenja „krivac“ za bračnu krizu? I kako to prevazići?

Istina je, celog života se menjamo, sazrevamo, učimo nešto novo i učimo da na stvari i život gledamo drugačije nego u mladosti. Za brak može biti problem ako se ljudi razvijaju na različite načine, u različitim smerovim i počinju da se razilaze u ključnim životnim vrednostima i očekivanjima od života i partnerskog odnosa.

U skladu sa ovim lako je zaključiti da svaki partnerski odnos prolazi kroz neke razvojne faze, a svaka razvojna faza sa sobom nosi jedan krizan period. Kriza podrazumeva da smo na nekoj prekretnici, imamo izazov koji ako uspešno rešimo postajemo bolja verzija sebe ili ako se zaglavimo imamo problem u funkcionoisnju u toj određenoj oblasti. To za partnerski odnos znači da se mi periodično suočavamo sa nekim razvojnim faza – upoznavanje, izgradnja osnosa i poverenja, stupanje u brak, učimo se podeli obaveza i zajedničkom životu, postajemo roditelji, pa treba uskladiti posao-brak-roditeljstvo-socijalni život-familiju, pa dođe i drugo dete, pa to ponovo poremeti ustaljenu ravnotežu, deca prolaze kroz svoje razvoje faze, mi starimo dolazimo do krize srednjih godina, umiru nam roditelji, odlazimo u penziju… Svako od nas prolazi kroz razvojne periode, naša deca prolaze kroz razvojne stadijume, naši odnosi menjaju dinamiku… Uh! Puno je izazova, ali se oni dobro prevazilaze dokle god ljudi umeju da prepoznaju dobro u onom drugom, dokle god vole svog partnera, dokle god umeju zdravo da komuniciraju i rešavaju konflikte i dokle god su spremni da rade na svom odnosu.

Nekada naravno postoje nepremostive razlike i sukobi, ali moje je mišljenje da to počiva na pogrešnom izboru partnera od samog početka. Sistem vrednosti je nešto što se malo i retko menja tokom života. Tako da ako postoje nesuglasice na ovom polju ili se partner ne uklapa u naš sistem vrednosti, to je najverovatnije bilo tako od samog početka samo nismo bili toga svesni.

  1. Gdje najčešće „škripi“ kada bračni partneri jedno drugom postanu stranci?

Jedno drugom postajemo stranci, imamo utisak da smo jedno drugom daleki, da nismo povezani, onda kada dugo zapostavljamo svoj odnos, kada se ne poveravamo jedno drugom, kada ne razgovaramo o bitnim stvarima, kada ne komuniciramo svoje emocije, kada ne slušamo jedno drugo, kada ne provodimo kvalitetno vreme zajedno. Ljudi jedni drugima završavaju rečenice kada postoji dobra komunikacija i kada možete lako pretpostaviti šta ono drugo misli. A to možete samo ako ste puno puta razgovarali o tome kako partner razmišlja i kako se oseća u različitim situacijama. Dakle, posvećenost partneru i zdrava komunikacija je ključ bliskosti.

  1. Kada je razvod najbolje rješenje?

Kada se brak ne može popraviti, bolje je razvesti se nego ostati u odnosu koji je po partnere u psihološkom smislu toksičan. Ako dvoje ljudi potraže i bračnog terapeuta i zaista se potrudne da poprave odnos i vide da i dalje nema pomaka, da jednostavno više ne ispunjavaju potrebe jedno drugom, da im taj odnos ne prija i da to nema perspektivu da se popravi, onda je zdravije prekinuti takav odnos, nego ostati do kraja života u relaciji koja vam ne prija. Nekada ljudi ni ne žele da pokušavaju da poprave odnos, ali i to je pokazatelj toga koliko je nekom stalo do partnera, do tog braka itd. Takođe, tu se može otovoriti i niz pitanja vezano za izbor partnera, za različite načine na koje nekada ljudi sebe sabotiraju u ljubavnom životu, ali to traži tekst za sebe. Elem, ako bismo dali odgovor u jednoj rečenici, to bi bilo da je bolje dobar razvod nego, loš brak. Ako se brak ne da popraviti, a vi ste nesrećni u toj relaciji, bolje je da brak okončate. Kada ste nesrećni u partnerskom odnosu, onda to ne može koristiti ni vama, ni deci, ni partneru. Svakako, ne treba ishitreno ni ulaziti u brak, ali ni izlaziti iz njega. Kao što rekosmo, puno je faktora i uticaja koje treba razmotriti kada ispitujemo šta “ne štima” u našem odnosa, utvrditi kako se i da li to da prevazići, pa tek onda doneti odluku o očuvanju ili prekidu bračnog odnosa.

Advertisements

Аутор: ivana milosavljevic

diplomirani psiholog, predbračni savetnik, transakcioni analitičar savetnik u edukaciji, trener asertivnog treninga

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s