Rad na sebi


Оставите коментар

ŽENE ŽRTVNE NASILJA – malo razumevanja molim

Srbija je velikim svojim delom još uvek patrijahalno i neobrazovano društvo. Ovo posledično znači da ogroman procenat stanovništva ne razume šta nači ravnopravnost, da svi, i žene i muškarci imaju jednaka prava, da su jednako vredni kao bića. U patrijahalnom sistemu vlada uverenje o inferiornosti žene, o manjem značaju žene, o ženskom polu kao slabijem, manje pametnom, sposobnom, vredom i posledično kao polu koji ima manja prava jer manje vredi.

Kada postoji takav sistem uverenja, posledično ima da će razne neprijatnosti u partnerskom odnosu pre trpeti žena nego muškarac, jer su oboje učeni da žena treba „da ćuti i trpi“. Ako i nisu učeni tome otvoreno, eksplicitno takvim porukama, a mnooooogi jesu, onda su takve poruke dobijali indirektno slušajuće komentare svojih roditelja i drugih „pametnih“ ljudi o nekim životnim pričama – pa se tako nauči da se od žene očekuje da tu i tamo spusti glavu, napravi se gluva i slepa, da zaboravi, da „ne talasa“, da ga zaboga ne nervira.

Dakle, sistematski su učeni i jedni i drugi, i muškarci i žene, da je žena ta koja treba da ume da se pokori. U suprotnom ona je „opasnica“, „prostakuša“, „jezičara“…

Takođe, u svrhu pisanja predloga projekta koji ima za cilj podršku samohranim majkama obavila sam intervjue sa nekoliko žena koje su se razvele. Svaka od njih mi je navela da je jedan od bitnih otežavajućih faktora pri razvodu i posle razvoda, bio taj što nisu imale podršku porodice. Da su ih često pre svega majke (ŽENA koja ih je rodila) osuđivale zbog prekida braka, zašto nisu otrpele još zbog dece, i zaboga one su oštrog jezika pa su i same krive. Mnogo iskustva iz centra za socijalni rad gde se ne pruža dovoljna ni pravna, ni psihološka podrška ženama koje pokušavaju da se spasu od paklenog braka. Dakle, postoji osuda a ne podrška sistema! Naravno, izuzeci srećnom postoje i njima svaka čast. Ali to su izuzeci a ne sistem i ne opšta svest naroda.

Dakle, da sumiram, podrške gotovo ni od kud. Tome onda možemo dodati to da se u ovoj zemlji dobija otkaz jer si ostala u drugom stanju ili ako imaš malo više sreće dobiješ ga odmah po isteku porodiljskog odsustva. Samohrane majke često treba da imaju mnoooogo više sreće nego pameti da bi se zaposlile i bile u prilici da sebe i još i dete izdržavaju od te plate. Što je posebno izazovna misija kada ste još na sve to i podstanar. O tome kolika je generalno stopa nezaposlenosti i koliko je većini teško zaposliti se nema potrebe da polešim. A samohrane majke su posebno teško zapošljiva kategorija.

Dakle, generalno gledano, žena koja je u lošem braku nema podršku, već osudu sredine, i gotovo nikakve šanse da se zaposli i ekonomski bude potpuno nezavisna i sposbna da prehrani, obuče i iškoluje svoju decu. Ovo je generalno gledano, površinski.

Kada se malo zagrebe ispod površine, u psihološke priče kada se upustimo, a sebi ću kao dipl.psiholog dati malo prava na to, imamo sledeću stvar:

Prvo, ako sam već učena da treba tu i tamo da otćutim i otrpim, da jedan šamar i nije nešto oko čega treba dizati frku, onda će i naredni lakše doći i proći, pa onda naredni, pa prva pesnica itd. Malo po malo i žrtva ni ne zna kako je sebi dozvolila da se nađe u toj situaciji. Nadala se, verovala da će se on  promeniti, da „neće nikad više!“.

Drugo, imate žene koje veruju da drugo i ne postoji. Pa zaboga, zna ona šta se dešava i njenoj sestri i njenoj komšinici, a ni majka joj nikad nije bolje prolazila u odnosu sa ocem. Dakle, iskustvo joj govori da je to nešto što se podrazumeva.

Konačno, kada nekoga čitavog života uče da je bezvredan, neposoban, da ne zaslužuje ljubav, da ne zaslužuje da živi i kao mlad um u to poveruje, verujte da neće od drugih ljudi očekivati bolji tretman nego od roditelja. A onda uđe u patološku vezu sa partnerom koji joj svojim vređanjem, varanjem i batinanjem samo potvrđuje to.

Onda možete zaviri u um te žene „Ja sam nesposbna da se brinem o sebi, a pogotovo i o deci. A i decu bi mi svakako uzeo i branio da ikada više vidim ako odem. Ja  to ne bih mogla da preživim.“

U svakoj ženi koja trpi nasilje leži strah da bolje od toga ni ne zaslužuje ili u boljem slučaju da zaslužuje, ali da nije sposbna da izađe iz te situacije. Šta će drugima govoriti, zašto ostaje u toj relaciji, to je potpuno nebitna stvar.

Sve ovo pišem jer sam naišla na jednu objavu, koja je ispraćena sa puno različitih kometara, od kojih su neki po meni vrlo uzmerujući, kao i sama objava doduše. Objava je, verujem, napisana iz najbolje namere, da se žene koje trpe nasilje pozovu da prekinu trpnju. Ipak, kada pošaljete poruku „Jebi se, ako trpiš šikaniranje, ponižavanje, naređivanje, jer te je sramota da budeš razvedena!“ – prvo ste agresivni time što ste opsovali negoka, pri tom je to neko ko je već u poziciji žrtve i koga verovatno mnogo puta dnevno opsuju i „podsete“ da je „bezvredno“ biće koje „treba“ da se pokori; drugo, sramota, tj. osećanje stida se javlja kao reakcija na našu procenu da smo uradili nešto što će sredina smatrati neprimerenim, a ako žena veruje da će sredina smatrati njen razvod neprirenim, onda joj neće pružiti podršku, koja joj je preko potrebna.

Pozivam vas da i dalje govorite protiv nasilja, da podržavate žene da se osnaže, da se ohrabre i zaštite sebe i svoju decu, ali vodite računa kako to činite! Zato što nespretno, iz jake emocije sročena poruka može da ima samo kontraefekat, samo da nekoga ko sumnja u svoju sposobnost da se spase, može dodatno da potkrepi u uverenju da je bezvredan i nesposoban.

Predlažem, da sve žene koje su prošle kroz tu golgotu kao pobednice, ne osuđuju žene žrtve nasilja, već da im daju konkretnu informaciju šta da urade, kome da se obrate. Kada osuđujete nekoga, jer još uvek nije skupio snage da se spasi, kao što ste to učinili vi, samo im šaljete poruku da su nesposbne, a to im neće pomoći. Pomoći će im reči „i ja sam se bojala i ja se osećala uplašeno, i sumnjala sam u sebe… ali sam uspela da se spasim. Možeš i ti!“. Komentari  tipa „kad si krpa, bolje ti i ne treba“, samo govore u prilog zlostavljača, a to već svakako nije prihvatljivo.

Volela bih da sam ovim tekstom, makar malo doprinela boljem razumevanju žena, koje naizgled iz ljubavi prema zlostavljaču ostaju da trpe nasilje. Nadam se, da će ovo biti i dobra smernica svim ženama koje žele da svojom pisanom rečju ponukaju žene žrtve nasilja da potraže izlaz iz naizgled bezizlazne situacije.


Оставите коментар

Ne dozvolite da vam se godišnji odmor pretvori u umor!

Kažemo često da se danas brzo živi, da se nema vremena za puno toga mimo posla, naročito kada imate decu. Slobodne dane tokom godine obično čuvamo za taj veliki godišnji odmor. A onda dođe i tih naših pet minuta i šta onda? Toliko smo umorni i toliko smo željni svega i svačega što sebi nismo priuštili tokom godine, da taj odmor od 10 ili 15 dana zaista izgleda kao da traje 5 minuta.

Tu onda imamo i onaj momenat da nismo imali vremena za razne kućne obaveze, pa onda odmor iskoristimo da bismo obavili neke druge obaveze. Toliko o odmoru 😀

Prvo je važno podvući da je dobro da s vremena na vreme uzmete neki od svojih slobodnih dana i da sebi isplanirate produženi vikend. Jedan ili dva od ta tri četiri dana iskoristite da završite neke obaveze koje imate mimo posla, šta god to bilo, a preostalih dva tri dana iskoristite da se odmorite i radite nešto što volite – rekreativan sport, izlasci, čitanje knjige, izleti… Ovo je jako dobro da biste s vremena na vreme dopunili baterije i s druge strane sprečili nagomilavanje obaveza mimo posla i još važnije da biste sprečili da sagorite od stresa i iscrpljenosti na poslu.

Kada dođe taj famozni godišnji odmor, ako ste nekoliko puta već imali te produžene vikende, neće vas sačekati gomila obaveza koja će vam sada „pojesti“ pola odmora, a i nećete biti toliko željni svega i svačega, nego ćete tačno znati kako želite da provedete tih slobodnih 15 dana.

U slučaju da niste davali sebi oduška i niste imali mini odmore od prošlog leta, zastanite i razmislite šta vam je u ovom trenutku najpotrebnije? Nekada kada radimo posao koji nam toliko vremena i energije troši da nemamo mogućnosti za redovna druženja sa prijateljima, za izlaske, za putovanja, rekreaciju, pozorište i sl. onda pokušavamo da sve to nadoknadimo u te dve nedelje, a pri tom zanemarujemo činjenicu da je naš organizam umoran i da mu treba da uspori i da se odmori. Kada to predviđamo, sve te stvari koje volimo da radimo, realizujemo sa pola snage i sa malo uživanja jer se naš organizam buni – potreban mu je ODMOR! Dakle, osluškujte sebe i svoje telo. Ako organizam kaže – umoran sam, uspori – poslušajte ga, ma koliko bili željni druženja i svega ostalog. Naspavajte se, opustite se par dana. Idite na masaže, leškarite, slušajte muziku koja vas opušta, družite se sa prijateljima u nekom mirnijem ambijentu i razgovarajte o temama koje vas ne opterećuju i neuznemiruju.

Poznajem ljude koji bi na ovako organizovano vreme gledali kao na gubljenje vremena, po principu „imam samo ovih 15 dana, ako ih ne iskoristim maksimalno, posle neću imati prilike do sledećeg leta!“. Istina je zapravo da će taj odmor biti izgubljen jedino ako ne činimo ono što nam najviše prija i što nam je najpotrebnije. Dakle, ako telo kaže uspori, poslušajte ga. Posle dva tri dana bićete daleko odmorniji i imaćete snage da zaista radite sve ono čega ste se uželeli od prošlog odmora i to ćete raditi sa punim užitkom, a ne sa pola snage jer više od toga nemate.

Na kraju treba istaći da neki ljudi smatraju da je odmaranje gubljenje vremena. Ti ljudi nemaju mira i kada dođe vreme godišnjeg odmora. Uvek nađu nešto što će raditi da bi osetili da su korisni, vredni i produktivni jer u suprotnom će sebe doživeti kao lenje, nesposobne i beskorisne, a provedeno vreme izgubljenim. Ovo ima veze sa uslovljavanjem svoje vrednosti, sa idejom da vredimo samo ako smo radni i uposleni, a ljudi koji se odmaraju su lenštine koje ne vrede puno. Ovo je, naravno, potpuno neadekvatno, ali kada je neko tome učen od malena i kada drugo ne poznaje i ne razume, onda je za tu osobu ovo jedina istina. U tom slučaju uputno je obratiti se psihologu, ne biste li uvideli da vaša vrednost nije uslovljena načinom na koji provodite slobodno vreme i da biste spoznali neophodnost i značaj adekvatnog odmora koji je svakom biću potreban.


Оставите коментар

Kako da novogodišnje želje pretvorimo u realnost?

Mnogi od nas narednu godinu vide kao jedan novi početak, novu priliku da ostvarimo razne planove i realizujemo svoje želje. Međutim, većina tih želja ostane za neku narednu godinu da se ostvare. Kako da učinimo da 2017. bude godina u kojoj ćemo ostvariti sve ono što želimo?
Važno je nekoliko stvari: balans, realnost, pisanje, praćenje napretka, samonagrađivanje.

Balans
Kada postavljamo sebi ciljeve važno je da imamo u vidu sve aspekte života: porodični, društveni život, vreme za sebe, karijeru… Da bismo zaista bili zadovoljni svojim životom bitno je da vodimo računa o svim aspektima. Neki će povremeno biti prioriteti, ali nikako ne smeju da isključe neku drugu oblast života, jer onda bez obzira na uspehe u recimo karijeri, nećemo moći da kažemo da smo sve skupa zadovoljni sobom i svojim životom.

Realnost
Značajno je da ciljevi koje pred sebe postavljamo budu realni, ostvarivi – pojedinačno i ukupno. Šta to znači? Znači da budemo realni šta možemo da postignemo na ličnom planu (zdrava ishrana, treniranje, putovanja, štednja za novi auto…), u društvenom životu (noćni provod svakog vikenda, okupljanja, restorani, sedeljke, bioskopi…), u karijeri (unapređenje, povećanje plate, pokretanje sopstvenog biznisa…) itd. Sve ovo pojedinačno možda i izgleda izvodljivo, ali da li sve skupa može da se ostvari? Ako smo pokrenuli sopstevni posao, to na početku traži puno rada i ulaganja, tako da to može previše opteretiti vaš budžet i osujetiti plan da odete na neko egzotično putovanje ili da izlazite po restoranima više puta nedeljno itd. Dakle, treba napraviti dobru procenu izvodljivosti. Ako ovo ne učinimo, bićemo isfrustrirani i osećaćemo da smo podbacili da nismo uspeli, a to nije prijatno i motivišuće za dalje planove i delanja.

Pisanje
Jako je važno da svoje želje i ciljeve beležite, ali ne u nekoj svesci koju ćete zaturiti posle 10 dana. Možete zapisati na računaru ako ste na računar najčešće usmereni i sačuvati dokument na desktopu tako da se uvek setite kada uključite kompjuter, možete napraviti pano i okačiti ga na zidu ili postaviti podsetnik na mobilnom telefonu – kako god je najpraktičnije u skladu s vašim svakodnevnim funkcionisanjem. Važno je da forma bude jasna, kreativna (inspirativna) i da vam je u vidokrugu kako ne biste smetnuli s uma svoj spisak želja.

Praćenje napretka
Kada zapišete svoje ciljeve onda imate priliku i da pratite kako napredujete na putu do ostvarenja želja. Tako možete da sebe podsetite da kasnite sa nečim, ali i da zadovoljno precrtate one stvake koje ste ostvarili. Pored možete staviti osmeh i veliko BRAVO, kao potrekpljenje za dalje napredovanje.

Samonagrađivanje
Osim što ćete sebi pismeno čestitati i precrtati stvaku sa liste želja, dobro je da sebe s vremena na vreme počastite za do tada ostvarene rezultate. To ne mora biti veliko čašćavanje, ali je bitno da sebe pohvalite i nagradite jer ste zaslužili. Takođe, nagrade i pohvale ne treba da prate samo najkrupnije stvake sa liste. Svaki ostvareni cilj, makar i najmanja želja, jeste uspeh i zaslužuje izvesnu malu proslavu – onako kako vama paše. Da li će to biti nova suknja ili piće sa drugaricom ili čaj uz omiljenu knjigu – na vama je 🙂
Smestite se udobno, uzmite papir i olovku u ruke i zamislite šta je to što biste želeli za sebe u narednoj godini, šta je sve to lepo što želite sebi da priredite u naredih 365 dana? Kada ste napravili spisak, pustite dete u sebi da se poigra i kreativno predstavi mapu tih ciljeva. Onda lagano krenite u osvajanje svojih želja i ne zaboravite da se vraćate mapi kao podsetniku i vodiču, ali obavezno se setite da se nagrađujete za sve i najmanja ostvarenja. Želim vam ostvarenje celog spiska i srećnu 2017!


Оставите коментар

Ustati ili odustati? – kako ostati motivisan na putu do cilja

Danas se živi brzo. Imamo puno uloga, mnogo obaveza, uče nas da trebamo biti ambiciozni, sebi postavljati visoke ciljeve. „Treba“ postići puno toga, a sve to u što kraćem vremenskom roku, ako može „da bude gotovo juče“.

Najpre da pojasnim, ovo treba sam stavila pod znacima navoda, jer je tiranija „trebanja“ jednako loša kao i tiranija „moranja“, zapravo to je jedno isto. Ništa se ne mora, a i ono što „bi trebalo“ pitanje je zašto i ko kaže da bi trebalo. Elem, pod pritiskom raznih obaveza često ljudi dođu u situaciju da se osećaju isrcpljeno, apatično, da im je dosta svega i da se ujutru pitaju da li da ustanu iz kreveta ili da od svega odustanu. Zato je važno da najpre dobro razmislimo zašto na sebe prihvatamo obaveze (nabavka, plaćanje računa, odlazak na posao, pomaganje polovini familije oko svega i svačega, rađenje domaćih zadataka svojoj deci, peglanje košulja svome suprugu, generalno sređivanje kuće svake nedelje…) i uloge (majka, supruga, zaposlena, komšinica, sestra, prijateljica…) koje prihvatamo. Šta mi imamo od toga? Da li nas to i na koji način ispunjava?

Ako nas nešto samo opterećuje, a po prirodi stvari nije naša obaveza (završavanje posla umesto svojih kolega, slušanje jadikovanja komšinice svakog dana, peglanje muževljevih košulja…) sasvim je ok da to prestanemo da radimo.

Život je samo jedan, ima rok trajanja, nikad ne znamo kada će on isteći i čini mi se da je suludo trošiti svoje vreme na nešto što nam samo crpi energiju. A kada prestanemo da radimo sve ono što nam ne prija, ostaje nam vremena da radimo nešto što bi nam godilo. Dakle, najpre odustanimo od onoga što smanjuje kvalitet našeg života.

Zatim, važno je dobro organizovati svoje vreme. Ako nemamo jasan plan šta i kada treba obaviti, stalno ćemo biti u haosu, a to dalje znači pod stresom. Topla preporuka je da nabavite sebi rokovnik, planer u koji ćete zapisivati svoje nedeljne i dnevne obaveze. Na taj način moći ćete da na vreme napravite raspored kakav vama odgovara, a uz to nećete sve držati u glavi i pitati se da li ste nešto zaboravili, jer ćete sve imati zapisano. Ovo bitno smanjuje stres na svakodnevnom nivou i čini nas produktivnijim. Dakle, kvalitet života raste!

Na kraju pomenimo da postoje i ciljevi, koji su veliki i koji su nam važni, koje želimo da ostvarimo ne samo zato što će nas kasnije drugi tapšati po ramenu, već zato što i mi sami to autentično želimo. Kada su ciljevi veliki i dugoročni nije uvek lako istrajati na putu realizacije. Ono što može biti pomoć jeste pisanje motivacionih poruka, pravljenje panoa na kojima stoje poruke, slike, nalepnice, citati itd. koji nas podsećaju na cilj kome stremimo i na to zašto nam je važno da dođemo do tog odredišta. I naravno, kada je trka duga, ma koliko važna bila, potrebno je s vremena na vreme stati, podmazati mašinu, dosipati gorivo, pa tek onda nastaviti dalje. Dakle, negujte sami sebe. Dajte sebi pravo na pauzu, užitak, predah. To bitno puni baterije, čini da se oslobodite stresa i još većom silom nastavite ka svom cilju.

Da sumiramo, odgovor na pitanje „Da li da ustanem ili odustanem?“ je – ako nije važno i samo crpi energiju ODUSTANITE ODMAH, ako je važno i podiže kvalitet života NASTAVITE, ali ne zaboravite da po potrebi stanete, predahnete i dopunite svoje gorivo.

http://www.sretnazena.com/2016/11/ustati-ili-odustati-kako-ostati.html


Оставите коментар

Ugrizite se za jezik

images (9)

Puno nas je temperamentnih, brzopletih. Izgovorimo reči pre nego što im odmerimo težinu.

Ja sam trener asertivnog treninga i ne pordžavam ideju zabijanja glave u pesak, upornog prećutkivanja stvari koje smetaju i guranja problema pod tepih.  Međutim, ne kaže se bez razloga tri puta meri jednom seci , jer kad presečeš (izgovoriš) to je to, ne možeš da pritisneš opciju „undo“.

Pa šta je onda poenta? Ne guraj glavu u pesak, ali se ugrizi za jezik?

Kada se neko „ugrize za jezik“ pod tim mislim da zaustavi svoju prvu impulsivnu reakciju na nečiji postupak i da o njoj promisli. Te brzoplete, prve reakcije koje se najpre jave u nama a zatim ih mi izrazimo i kroz govor i druge vidove ponašanja, najčešće su posledica iskrivljenih uverenja u vidu „moranja“. Verujemo da ljudi moraju da znaju neke stvari, da moraju da razumeju naša osećanja, da moraju da se ponašaju na određeni način i da isto tako ne smeju da misle, osećaju i ponašaju se na izvestan način.

Suština je, da je važno imati na umu ko je vaš sagovornik, kao i to koja su njegova prava. Ovo se odnosi na to da različiti ljudi imaju različita znanja i kapacitete u skladu sa svojim uzrastom, obrazovanjem, emocionalnom pismenošću, iskustvom itd. Na to mislim kada kažem da imate na umu ko vam je sagovornik, a pod njegovim pravima mislim na to da ima pravo da bude takav kakav jeste (sve dokle ne ugrožava druge). Dakle, koliko god vam neko bio blizak ili drag, koliko god se nekome divili zbog visine njegovog obrazovanja, niko neće biti i, što je još važnije, ne mora biti savršen po vašim aršinima idealnog. Svako ima pravo na svoju logiku, ima pravo da situaciju opaža iz svog (a ne vašeg) ugla, da oseća baš tu emociju koju proživljava koliko god se vi sa tim ne slagali.

Ali još nešto, to isto važi i za vas. Ni vi se ne morate uklapati ni u čiju ideju savršenstva. Sasvim je uredu da se nekome ne dopadnu vaša razmišljanja i osećanja, da ne razumeju vašu logiku i postupke.

Svako od nas je jedinstvena individua za sebe, sa svojim znanjima, iskustvom i mogućnostima. Uvek će se naći neko ko će imati nešto da pokudi, ali će se uvek naći i neko ko će to isto pohvaliti. Da biste, pre svega sebi, a onda i ljudima oko sebe, pružili mir, naučite da prihvatate da su ljudi različiti i da na to imaju pravo. Nećemo se međusobno uvek ni razumeti, ni složiti, ali i to je uredu.

Prestanite da zamerate drugima što nisu po vašoj meri i nemojte se osećati loše zato što se vi ne uklapate u tuđe aršine idealnog. Slavite svoju jedinstvenost i uživajte u tuđim razlikama, to je ono što ovaj svet čini tako šarolikim i bogatim i upravo ta nejednakost nam daje priliku da stvari sagledamo iz raznih perspektiva i tako i sami učimo i dalje se razvijamo.


Оставите коментар

Budite svesni toga što imate

Sedimo pre neko veče, večeramo i razgovaramo. Dođosmo do priče o novcu nekako i postavi se pitanje „Koliko trošimo mesečno?“, ja kažem „Ne znam“.

Osvešćenje – koliki je blagoslov ne morati u svakom momentu znati koliko novca imaš u novčaniku, ne brojati svaki dinar koji potrošiš, jer se pitaš hoćeš li imati dovoljno sutra.

Da se razumemo, ja vrlo razumno trošim novac i ne zarađujem toliko da ne znam šta ću s parama, ali je lepo biti svestan toga ne moraš biti stalno u grču svakoga dana jer ne znaš kako ćeš preživeti naredni. Na žalost mnogo je ljudi koji nisu u takvoj situaciji.

Budite ambiciozni i želite za sebe više, ali budite i zahvalni na onome što imate, ništa se podrazumeva. Ne podrazumeva se da ste zdravi, da možete da birate šta ćete jesti za ručak, da imate auto, da imate osobu pored sebe koja vas voli, prijatelja na koga možete da se oslonite…

Budite svesni svih divnih stvari u svom životu i budite zahvalni za njih…