Rad na sebi


Оставите коментар

U braku mi je postalo dosadno – da li je to znak da se više ne volimo?

Ljudi vrlo često utisak da im je zabavno ili dosadno u odnosu sa partnerom prepoznaju kao znak postojanja ili odsustva ljubavi. Da li je ovo zaista pokazatelj na koji je dobro osloniti se pri proceni kvaliteta emotivnog odnosa?

Hajde da najpre definišemo ljubav. Ljubav podrazumeva jedan kompleksan emotivni odnos u kome partneri koji se vole prepoznaju jedno drugo kao sebi veoma važna bića kod kojih uviđaju mnogo toga dobrog. Za razliku od zaljubljenosti koja podrazumeva idealizaciju partnera, u ljubavi mi imamo realnu sliku o drugoj osobi i uviđamo i njene mane, a ne samo vrline, ali procenjujemo da su te mane daleko manje i daleko manje važne nego ono što prepoznajemo kao pozitivne karakteristike partnera.

S druge strane monotonija u partnerskom odnosu podrzumeva jedan ustaljen, predvidim način svakodnevnog funkcionisanja, bez iznenađenja, novih iskustava, dakle jednoličnost u odonosu dvoje ljudi.

Ako dobro pogledate ove dve definicije, videćete da ljubav i dinamičan odnos, a s druge strane odsustvo ljubavi i monotonija nisu ni na koji način međusobno uzročno posledično povezane. Ljudi mogu da se vole i da imaju “dosadnu” vezu, ali i vrlo dinamičan odnos;  s druge strane ljudi koji se vrlo površno poznaju a jako su zaljubljeni mogu da imaju vrlo strastven i uzbudljiv odnos, ali to ne znači da se vole.

Dakle, odgovor na pitanje bi bilo da, monotonija u vezi nije pokazatelj toga da li se dvoje ljudi vole ili ne, nego koliko energije i vremena ulažu u organizovanje zajedničkog vremena. Ako se ne posvećujete partneru, ne isprobavate nove stvari – hrana, seks, putovanja, izlasci, izleti itd, ne unosite raznolikost u vreme koje provodite zajedno, ne govorite o bitnim stvarima koje se dešavaju u vašim životima, postaće vam dosadno. Ali to će vam se dogoditi i u svakoj drugoj relaciji – sa kolegama, prijateljima… Da bi vam bilo zabavno, morate se pokrenuti i raditi nešto novo i drugačije. Da sumiramo, ako vam je dosadno u vezi, nemojte odmah zaključiti da ste prestali da volite partnera, već se pokrenite i zajedno osmislite nove aktivnosti u kojima biste oboje uživali.

I na kraju valja dodati jedan važan podatak – ne očekujte da Vas partner usreći i zabavi. Kako se osećamo odgovornost je nas samih, a ne našeg partnera, ne vezano za to koliko smo dugo zajedno. Čujem devojke koje kažu “da sam sa nekim drugim možda bih i ja bila zadovoljnija, motivisanija da ostvarim neke rezultate sa kojima sada zaostajem, jer me on ne motiviše”. Ne pripisujte svoju odgovornost drugima, ne krivite partnera zato što ne činite sa svojim životom ono što želite. Za vaš odnos ste odgovorni oboje, ali za to kako se vi osećate u svojoj koži i životu, ste odgovorni isključivo vi.

Zato, pre nego zaključite da on/ona nije prava osoba za vas, zapitajte se čime ste zapravo nezadovoljni i na koji način sami doprinosite tome da se nalazite u situaciji u kojoj ste. Posledično razmotrite načine na koje možete sami povećati kvalitet svog života.

S druge strane, nekada nismo ni svesni na koje načine sami sebi kvarimo sreću, još manje zašto to radimo. Ne razumemo zašto “uvek biramo pogrešne”, zašto se “baš za mene lepe takvi/e”, zašto mi se “svaka veza završi tako što iz nje pobegnem čim postane ozbiljno”… Kada u određenoj oblasti života dugo pokazujete ponašanje koje ne vodi vašem zadovoljstvu, već samo pogrešnim izborima i postupcima, a pri tom ne znate zašto se tako vladate ili kako to da promenite, uputno je potražiti psihološku pomoć. Ovo ne znači da imate neki psihijatrijski poremećaj, već da postoje neka vaša uverenja, kojih možda i niste svesni, a koja su iracionalna i sapliću vas na putu uspešne veze (kada već gvorimo o partnerskim odnosima). Psiholog tu ima zadatak da vam pomogne da otkrijete koja su pogrešna uverenja i kako da ih zamenite realnim sagledavanjem sebe, partnera i funkcionisanja u partnerskim odnosima.

  1. Koliko svakodnevne obaveze utiču na to da bračni partneri prestanu da posmatraju jedno drugo na način na koji su to činili u početku veze i braka?

Svi imamo svakodnevne obaveze, ali ne utiče to na svaki par na isti način. Ne uđe svaki par u kolotečinu zato što ima uobičajene svakodnevne obaveze. Svi mi imamo za obavezu da skuvamo ručak, idemo u kupovinu, sredimo kuću, peremo i peglamo veš, plaćamo račune, idemo na posao. Ali ako nam to postane jedina ili glavna okupacija i način na koji provodimo vreme, ako prestanemo da ulažemo u svoj odnos sa partnerom, onda je monotonija neizbežna. Pa ko se ne bi osećao “smoreno” i zarobljeno u sopstvenoj svakodnevnici, kada ne bi imao neki izvor zabave? Dakle, održavajte kuću prihvatljivo čistom, plaćajte rauče i idite na posao, ali organizujte se tako da imate što više slobodnog vrema i da ga provodite tako što ćete raditi nešto sa svojim partnerom ali drugačije od onoga kako sada funkcionišete, isprobajte nešto novo i zajedno se zabavite. Zabava i monotonija jedno drugo isključuju.

  1. Postoji teza da „djeca učvršćuju brak“ i da kriza u bračnim odnosima (nekada i razvod) nastaje kada se djeca osamostale i krenu svojim putem. Istina ili zabluda?

Deca niti učvršćuju, niti narušavaju bračne odnose. U braku su dvoje odraslih ljudi, a ne deca. Kvalitet braka dakle ne zavisi od prisustva/odsustva dece, nego od toga kakav je partnerski odnos. Ljudi  umeju da zapostave svoj brak, da zaborave da su muž i žena i potpuno se posvete samo ulozi mame i tate. To onda bude problem kada deca odrastu, pa napuste roditeljski dom, a ljudi koji su dvadeset godina bili samo roditelji, a zaboravili da budu partneri, tada budu u problemu jer nema više dece da im ispune vreme i okupiraju pažnju, pa su neminovono upućeni jedno da drugo. A kada dve decenije vi praktično nemate brak, to je vrlo nezgodno, jer vi ne znate kako da provodite vreme sa tom osobom koja je sada toliko starija i drugačija od one s kojom ste stupili u brak pre puno godina. Zato se neki parovi odlučuju da ponovo postanu roditelji kada im se starija dece odsele, jer ne znaju kako sami da provode vreme i funkcionišu.

  1. Kada dvoje mladih započnu zajednički život, neminovno sazrijevaju tokom braka, mijenjaju lične i životne prioritete, a nekada i vrijednosti i uvjerenja. Da li je promjena krucijalnih vrijednosti i uvjerenja „krivac“ za bračnu krizu? I kako to prevazići?

Istina je, celog života se menjamo, sazrevamo, učimo nešto novo i učimo da na stvari i život gledamo drugačije nego u mladosti. Za brak može biti problem ako se ljudi razvijaju na različite načine, u različitim smerovim i počinju da se razilaze u ključnim životnim vrednostima i očekivanjima od života i partnerskog odnosa.

U skladu sa ovim lako je zaključiti da svaki partnerski odnos prolazi kroz neke razvojne faze, a svaka razvojna faza sa sobom nosi jedan krizan period. Kriza podrazumeva da smo na nekoj prekretnici, imamo izazov koji ako uspešno rešimo postajemo bolja verzija sebe ili ako se zaglavimo imamo problem u funkcionoisnju u toj određenoj oblasti. To za partnerski odnos znači da se mi periodično suočavamo sa nekim razvojnim faza – upoznavanje, izgradnja osnosa i poverenja, stupanje u brak, učimo se podeli obaveza i zajedničkom životu, postajemo roditelji, pa treba uskladiti posao-brak-roditeljstvo-socijalni život-familiju, pa dođe i drugo dete, pa to ponovo poremeti ustaljenu ravnotežu, deca prolaze kroz svoje razvoje faze, mi starimo dolazimo do krize srednjih godina, umiru nam roditelji, odlazimo u penziju… Svako od nas prolazi kroz razvojne periode, naša deca prolaze kroz razvojne stadijume, naši odnosi menjaju dinamiku… Uh! Puno je izazova, ali se oni dobro prevazilaze dokle god ljudi umeju da prepoznaju dobro u onom drugom, dokle god vole svog partnera, dokle god umeju zdravo da komuniciraju i rešavaju konflikte i dokle god su spremni da rade na svom odnosu.

Nekada naravno postoje nepremostive razlike i sukobi, ali moje je mišljenje da to počiva na pogrešnom izboru partnera od samog početka. Sistem vrednosti je nešto što se malo i retko menja tokom života. Tako da ako postoje nesuglasice na ovom polju ili se partner ne uklapa u naš sistem vrednosti, to je najverovatnije bilo tako od samog početka samo nismo bili toga svesni.

  1. Gdje najčešće „škripi“ kada bračni partneri jedno drugom postanu stranci?

Jedno drugom postajemo stranci, imamo utisak da smo jedno drugom daleki, da nismo povezani, onda kada dugo zapostavljamo svoj odnos, kada se ne poveravamo jedno drugom, kada ne razgovaramo o bitnim stvarima, kada ne komuniciramo svoje emocije, kada ne slušamo jedno drugo, kada ne provodimo kvalitetno vreme zajedno. Ljudi jedni drugima završavaju rečenice kada postoji dobra komunikacija i kada možete lako pretpostaviti šta ono drugo misli. A to možete samo ako ste puno puta razgovarali o tome kako partner razmišlja i kako se oseća u različitim situacijama. Dakle, posvećenost partneru i zdrava komunikacija je ključ bliskosti.

  1. Kada je razvod najbolje rješenje?

Kada se brak ne može popraviti, bolje je razvesti se nego ostati u odnosu koji je po partnere u psihološkom smislu toksičan. Ako dvoje ljudi potraže i bračnog terapeuta i zaista se potrudne da poprave odnos i vide da i dalje nema pomaka, da jednostavno više ne ispunjavaju potrebe jedno drugom, da im taj odnos ne prija i da to nema perspektivu da se popravi, onda je zdravije prekinuti takav odnos, nego ostati do kraja života u relaciji koja vam ne prija. Nekada ljudi ni ne žele da pokušavaju da poprave odnos, ali i to je pokazatelj toga koliko je nekom stalo do partnera, do tog braka itd. Takođe, tu se može otovoriti i niz pitanja vezano za izbor partnera, za različite načine na koje nekada ljudi sebe sabotiraju u ljubavnom životu, ali to traži tekst za sebe. Elem, ako bismo dali odgovor u jednoj rečenici, to bi bilo da je bolje dobar razvod nego, loš brak. Ako se brak ne da popraviti, a vi ste nesrećni u toj relaciji, bolje je da brak okončate. Kada ste nesrećni u partnerskom odnosu, onda to ne može koristiti ni vama, ni deci, ni partneru. Svakako, ne treba ishitreno ni ulaziti u brak, ali ni izlaziti iz njega. Kao što rekosmo, puno je faktora i uticaja koje treba razmotriti kada ispitujemo šta “ne štima” u našem odnosa, utvrditi kako se i da li to da prevazići, pa tek onda doneti odluku o očuvanju ili prekidu bračnog odnosa.

Advertisements


2 коментара

Psihologija besa

1.Kako psihologija definiše bes i da li on spada u korisne ili destruktivne emocije?

Pre nego se da definicija besa, dobro je dati objašnjenje kako sve emocije (osećanja) nastaju i koja je njihova funkcija.

Emocije nastaju kao posledica naše procene značenja i značaja određenog događaja. Dakle, kada se nešto dogodi, mi to najpre opazimo, zatim damo neko svoje tumačenje, odgovor na pitanje „šta ovo znači?“, a onda i napravimo procenu „da li nam je to važno?“. Isključivo u situacijama kada nešto ocenimo kao nama važno, javiće se neko osećanje. Ako je događaj po našoj proceni nebitan, emocija će izostati i mi ćemo biti potpuno ravnodušni. Što je ocena važnosti opažene situacije veća, utoliko će i emocija koja se javlja kao dogovor biti jača. Recimo, ako na nas zalaje pikinezer možda ćemo se malo uplašiti, ali ako vidimo razjarenog rotvajlera kako juri ka nama sigurno ćemo se mnogo više uplašiti jer je opasnost procenjena kao mnogo veća i situacija je u skladu s tim mnogo važnija.

Funkcija osećanja je da nam pomognu da se što bolje adaptiramo na date okolnosti i da odreagujemo što bolje možemo.

Emocija besa je vrlo snažna emocija i javlja se u situacijama u kojima opažamo da neko radi nešto nedopustivno, nešto za šta naš sistem vrednosti kaže da se ne sme! Ovde ću podvući razliku između emocije ljutnje i osećanja besa, koji se negde definiše kao afekat ljutnje. Bes je vrlo snažna emocija, što ljutnja ne mora biti. Mi možemo malo da budemo ljuti zbog nekog postupka druge osobe, ali ne možemo da budemo malo besni. Kada čovek pobesni, tada sve „pršti“. A to nam govori o tome da je kod emocije besa dirnuta neka vrlo osetljiva „žica“, nešto što naš sistem vrednosti kaže da se ne sme dirati, da niko ne sme tako da se ponaša ili nešto što je nama „slaba tačka“ jer je u pitanju sadržaj koji je nabijen raznim emocijama i nije do kraja razrešen. Ovo poslednje su neretko neobrađeni sadržaji nastali još u detinjstvu. Postoji i treća opcija, a to je slučaj kada jako dugo trpimo u nekom odnosu, pa nam onda u nekom trenutku jedna kap prelije čašu i tada u jednoj situaciji odreagujemo ne samo na to što se  neposredno dogodilo, nego i na sve ono što smo prećutali, a smetalo nam je.

Svako osećanje koje je adekvatno i socijalno prihvatljivo izraženo je korisno. To znači da ako je naša percepcija situacije ispravna i ako realno procenjujemo šta određeni događaj znači i kakvo značenje ima, onda ćemo imati i adekvatnu emociju. Ali da bi emocija bila do kraja konstruktivna i korisna, potrebno je i da bude na socijalno adekvatan način iskazana. Recimo, ok je da osetite ljutnju kada neko radi nešto što nije ispravno, ali nije ok da tu ljutnju izrazite na takav način da vređate i ugrožavate ljude ili predmete oko sebe. Kada se radi o osećanju besa, on je najčešće neadekvatan odgovor bilo u kvalitetu (vrsta osećanja) ili intenzitetu (jačina emocije) ili načinu ispoljavanja, a vrlo često u sva tri aspekta.

Zašto kažem da je bes najčešće neadekvatan odgovor? Odgovor dobijamo ako pogledamo kada bes nastaje – nastaje kada:

  • dugo trpimo pa odregujemo u jednoj situaciji za sve prethodno što smo prećutali – ovde je jasno da je intenzitet same reakcije neproporcijalan događaju koji mu je prethodio. To naravno izaziva negodovanje druge osobe i problem se ne rešava već samo usložnjava i dve strane ne rešavaju konflikt, već ga samo produbljuju. Pri tom nikome nije jasno od kud tako snažna reakcija na bezazlenu situaciju, pa nema ni razumevanja sredine za naš izliv besa.
  • neko je dirnuo u našu „slabu tačku“ koja postoji još iz detinjstva – naše osećanje besa tada biva reakcija na nešto što su nam priredili (najčešće) mama i tata kada smo bili mali, nešto čime su nas puno povredili ili povređivali. U skladu s tim reakcija ponovo biva nesrazmerna situmulusu, odnosno onome što je neko uradio u sadašnjosti. Posledično, nailazimo na nerazumevanje i negodovanje sredine.
  • niko ne sme da se ponaša tako – ovde postoji pogrešno uverenje da se svi ljudi moraju ponašati na određen način koji smatramo da je jedini ispravan. Istina je zapravo da često postoji više ispravnih načina. A i onda kada je ponašanje zaista neok, trebalo bi da smo svesni da ne moraju svi da se ponašaju ok. Dakle, ponovo je u pitanju greška u proceni značenja i značaja opaženog stimulusa, tj. situacije. Samim tim emocija je neadkevatna.

Naravno, ako imamo situaciju u kojoj neko pokušava da ugrozi naš život ili život našeg deteta naprimer a mi smo dovoljno dorasli situaciji da ne moramo da bežimo već je smislenije da se branimo, bes je potpuno adekvatna reakcija. U tom slučaju potpuno angažovanje naše fizičke snage i mentalnih kapaciteta da se odbranimo od opasnosti je sasvim primereno.

Ukratko, ako smo napravili realnu procenu situacije i njene važnosti, a to za posledicu ima bes, koji smo onda iskoristili da bismo se odbranili, a ne nepotrebno naneli štetu nekome ili nečemu, to je onda adkevatna i korisna emocija.

  1. Da li su osobe koje se trude da se ponašaju „društveno prihvatljivo“ zapravo „tempirane bombe“ koje funkcionišu po sistemu „što više trpim, to jače puknem“? Šta je najčešće okidač za „eksploziju“?

Najpre valja razjasniti da se najveći broj ljudi trudi da se ponaša društveno prihvatljivo i to je dobro. U suprotnom bi svet bio jedno krajnje haotično i opasno mesto. Društvene norme su tu da bi nas usmerile na to šta je ok a šta ne, kako ljudi ne bi nanosili štetu i povrede jedni drugima.

Ono što nije dobro, je kada je osoba nesigurna u svoju vrednost i smatra da joj je glavna potvrda toga da je ljudsko biće vredno ljubavi, to šta drugi misle i govore o njoj. To posledično vodi tome da se ne ponaša u skladu sa onim kako se oseća, već se vlada onako kako smatra da će se drugima dopasti. Ti ljudi su često učeni da nije lepo svađati se, iznositi drugačije mišljenje, da treba ćutati i trpeti. Ovome se naročito uče ženska deca u patrijahalnim sredinama, ali ne treba ovo ograničavati samo na ženski pol.

Već smo se dotakli toga da razlog besa može biti upravo to što je neko dugo trpeo i „gutao“, pa je onda jedna kap prelila čašu. Ne mogu reći šta je najčešći okidač, jer je to vrlo individualno. Okidač će uglavnom biti u onoj oblasti u kojoj trpite. Ako je to u realciji sa mužem koji vas kinji, onda će okidač biti iz te svere najverovatnije; ako nekoga vršnjaci maltretiraju, onda će verovatnije okidač biti u relaciji sa njima; ako je neko dugo hospitalizovan a ne dobija human tretman od osoblja, okidač će se najpre naći upravo u realici sa nekim u belom mantilu…

  1. Kada potisnuti bes prerasta u hronični stres koji je destruktivan po osobu koja „ćuti i guta“?

Kada se osoba nalazi u nezdravom odnosu koji dugo traje (porodični odnosi, odnos sa partnerom, mobing na poslu…) i pri tom trpi određena neok ponašanja, to je samo po sebi izvor stresa. Svako hronično izlaganje stresu, koje god da je vrste, nije dobro. Kada smo pod stresom, naš organizam funkcioniše po potpuno izmenjenom režimu – puls, krvni pritisak, lučenje hormona, način disanja, napetost mišića itd. sve se menja. Ovo jako iscrpljuje i fizički i psihički. Usled hronično promenjenog režima rada neki organi mogu da obole, pa se javlja čir na želucu, premećaj u radu štitne žleze, aritmije, problemi sa povišenim krvim pritiskom, ali i psihičke smetnje i oboljenja – nesanice, razdražljivost, uzenirenost, povlačenje, depresija itd.

  1. Šta bi trebalo da uradimo kada se nađemo „na meti“ osobe koja ispoljava bes?

Sve zavisi od same situacije, ali ono što je važno imati na umu da nikako ne bi valjalo da dodatno raspirujemo „vatru“. Dalje upuštanje u konflikt ne treba potencirati, jer osoba koja je preplavljena emocijom besa u tom trenutku nema dovoljno kapaciteta da racionalno sagleda situaciju i mirno diskutuje. Razumite da ona doživljava neki vaš postupak kao napad na nju i da je to nešto što vam ona neće dozvoliti – to je ono što osećanje besa komunicira sagovorniku. Pokušajte da umirite osobu time što ćete se izviniti ako ste je uvredili i pobrinite se da budete bezbedni. To je najvažnije. Neki ljudi kada se razbesne samo viču i eventualno lupaju šakom o sto, a neki postaju i fizički agresivni, a toga želite da se zaštitite.

  1. Može li bes da nas podstakne da promenimo krucijalne stvari u životu?

Ako smo dugo nešto trpeli, pa nam je „prekipelo“ i rekli smo „e dosta je bilo“ onda može da nas podstakne da promenimo situaciju u kojoj stalno ćutimo i trpimo. Međutim, ljudi koji ne izražavaju ljutnju i nezadovoljstvo blagovremeno, dakle onda kada im nešto zasmeta, oni su naučili da tako treba da funkcionišu. Ljudi umeju da „gutaju“ zato što smatraju da nije lepo da se žale i svađaju, da nemaju pravo da iznose svoje mišljenje, da ih drugi neće prihvatiti ako se budu bunili, da će ispasti nezahvalni i nevaspitani ako se budu bunili, da će izgledati kao loši ljudi (a niko ne želi sebe da vidi kao lošu osobu i da bude odbačen od čitavog društva), neki se boje da će izgubiti kontrolu nad sobom ako krenu da iznesu neku zamerku. Ako imate ovakav sistem uverenja, teško je da ćete bez ozbiljnog rada na sebi uz pomoć psihologa uspeti da uvidite svoju pravu vrednost, svoje pravo da kažete da nešto nećete ili da vam se nešto ne dopada i da sve to uradite na socijalno adekvatan način.

  1. Koje tehnike možemo samostalno da sprovodimo da bismo se oslobodili akumuliranog besa, a kada je neophodna pomoć psihoterapeuta?

Prvo da se bes ne bi akumulirao, važno je da naučimo da pokažemo ljutnju i nezadovoljstvo kada se one jave. Isto tako bitno je da razmišljamo o tome da li je ta ljutnja adekvatna. Ako mi zameramo, recimo, svojoj sestri što živi svoj život drugačije od onoga kako mi mislimo da treba, tu onda zapravo mesta ljutnji ni nema. Ali ako nam se neko obraća na način koji nam se ne dopada, ako ne poštuje dogovore koje pravimo i sl.onda je osećanje ljutnje sasvim opravdano, samo je važno da ga izrazimo što pre i na način koji neće imati za cilj da uvredi i povredi drugu osobu, već samo da joj ukaže na ponašanje koje se nama ne dopada.

            Ukoliko imate veliki problem sa samopouzdanjem, da kažete ljudima „ne“, da izrazite ljutnju ili pak da je iskontrolišete, ako osećate da vas osećanje besa preplavljuje i da gubite kontrolu nad sobom, onda je uputno da se obratite psihologu ili psihoterapeutu. Njihov zadatak će biti da vam pomognu da uvidite koja su to pogrešna uverenja koja imate o tome ko ste i kakvi ste, kakvi su drugi ljudi i kako međuljudski odnosi funkcionišu i na koji način emocije i upravljanje njima ima veze sa tim da se vi osećate dobro u svojoj koži i da imate zdrav socijalni život.


Оставите коментар

Ugrizite se za jezik

images (9)

Puno nas je temperamentnih, brzopletih. Izgovorimo reči pre nego što im odmerimo težinu.

Ja sam trener asertivnog treninga i ne pordžavam ideju zabijanja glave u pesak, upornog prećutkivanja stvari koje smetaju i guranja problema pod tepih.  Međutim, ne kaže se bez razloga tri puta meri jednom seci , jer kad presečeš (izgovoriš) to je to, ne možeš da pritisneš opciju „undo“.

Pa šta je onda poenta? Ne guraj glavu u pesak, ali se ugrizi za jezik?

Kada se neko „ugrize za jezik“ pod tim mislim da zaustavi svoju prvu impulsivnu reakciju na nečiji postupak i da o njoj promisli. Te brzoplete, prve reakcije koje se najpre jave u nama a zatim ih mi izrazimo i kroz govor i druge vidove ponašanja, najčešće su posledica iskrivljenih uverenja u vidu „moranja“. Verujemo da ljudi moraju da znaju neke stvari, da moraju da razumeju naša osećanja, da moraju da se ponašaju na određeni način i da isto tako ne smeju da misle, osećaju i ponašaju se na izvestan način.

Suština je, da je važno imati na umu ko je vaš sagovornik, kao i to koja su njegova prava. Ovo se odnosi na to da različiti ljudi imaju različita znanja i kapacitete u skladu sa svojim uzrastom, obrazovanjem, emocionalnom pismenošću, iskustvom itd. Na to mislim kada kažem da imate na umu ko vam je sagovornik, a pod njegovim pravima mislim na to da ima pravo da bude takav kakav jeste (sve dokle ne ugrožava druge). Dakle, koliko god vam neko bio blizak ili drag, koliko god se nekome divili zbog visine njegovog obrazovanja, niko neće biti i, što je još važnije, ne mora biti savršen po vašim aršinima idealnog. Svako ima pravo na svoju logiku, ima pravo da situaciju opaža iz svog (a ne vašeg) ugla, da oseća baš tu emociju koju proživljava koliko god se vi sa tim ne slagali.

Ali još nešto, to isto važi i za vas. Ni vi se ne morate uklapati ni u čiju ideju savršenstva. Sasvim je uredu da se nekome ne dopadnu vaša razmišljanja i osećanja, da ne razumeju vašu logiku i postupke.

Svako od nas je jedinstvena individua za sebe, sa svojim znanjima, iskustvom i mogućnostima. Uvek će se naći neko ko će imati nešto da pokudi, ali će se uvek naći i neko ko će to isto pohvaliti. Da biste, pre svega sebi, a onda i ljudima oko sebe, pružili mir, naučite da prihvatate da su ljudi različiti i da na to imaju pravo. Nećemo se međusobno uvek ni razumeti, ni složiti, ali i to je uredu.

Prestanite da zamerate drugima što nisu po vašoj meri i nemojte se osećati loše zato što se vi ne uklapate u tuđe aršine idealnog. Slavite svoju jedinstvenost i uživajte u tuđim razlikama, to je ono što ovaj svet čini tako šarolikim i bogatim i upravo ta nejednakost nam daje priliku da stvari sagledamo iz raznih perspektiva i tako i sami učimo i dalje se razvijamo.


Оставите коментар

Asertivne kritike i pohvale

Uvek inspirativno i zabavno druženje sa srednjoškolcima i saradnja sa KZM Velika Plana 🙂

Ovoga puta isečak sa radionice o asertivnim kritikama i pohvalama, a na kraju intervju sa divnom Natalijom o značaju dobre komunikacije i daljim planovima za rad 😀

https://www.youtube.com/watch?v=4VuphefMFiU

Još malo o utiscima sa radionice na stranici o aktivnostima.

 


Оставите коментар

postanite USPEŠNI U LJUBAVI

zaljubljeni-u-iluziju_800x600

Želite da brzo spoznate tajnu ljudi srećnih u ljubavi? Hoćete partnera o kakvom oduvek maštate i da budete zadovoljni svojim ljubavnim životom?

Aktivnosti na radionici „postanite USPEŠNI U LJUBAVI“ imaće za cilja da kroz 4 koraka naučite kako da ostvarite zdravu i uspešnu partnersku vezu.

Ideja je da prepoznate zašto uvek birate pogrešne i zašto se baš za vas „lepe“ neozbiljni, problematični, nezreli… Imaćete priliku da naučite šta znači zdrav ljubavni odnos i kako do njega doći.

KOME JE NAMENJENO? Radionica je namenjena svima koji žele da neguju uspešnu partnersku vezu, bez obzira da li su aktuelno u njoj ili su u potrazi za pravim partnerom.

KADA: Planirano je da susret traje 3 sata, u periodu od 16 do 19 časova. (13.2.2016.)

NAČIN RADA: Radionica će biti realizovana kroz prezentaciju, diskusiju i vežbe u grupi.

GDE: Ljube Didića br. 21 suturen, Zvezdara, Beograd

CENA: 1500 dinara

VODITELJKA: Radionicu će voditi dipl.psiholog Ivana Milosavljević. (više na https://radnasebi.wordpress.com/about/ )

PRIJAVA: Broj mesta je ograničen pa sebi na vreme obezbedite mesto putem prijave na mejl milosavljevic.psiholog@gmail.com


Оставите коментар

Sirote siledžije

Već sam pisala o emocionalnoj uceni i kako izbeći da drugi manipulišu vama, ali nismo sagledali u potpunosti kako priča o emocionalnoj uceni izgleda iz drugog ugla, ugla onoga koji manipuliše.

bully

Pre svega ponovila bih da osobe koje emocionalno ucenjuju ljude iz svog života najčešće jesu naši najbliži (poslovno, a još češće privatno) i da oni nama ne manipulišu svesno. Ako ovo prihvatimo, može se nametnuti pitanje, od kud onda unutrašnji nesvesni poriv da neko emocionalno maltretira drugu osobu?

Evo kako stvari stoje. Manipulacija predstvalja pokušaj jedne osobe da navede drugu da učini nešto što ona ne želi. Emocionalna ucena je vid manipulacije gde se ucenjivač služi „trikovima“ pomoću kojih pokušava da izazove osećanje straha, krivice ili odgovornosti kod druge osobe ne bi li je naveo da učini ono što on (ucenjivač) želi.

Kako se odbraniti od ovog vida manipulacije govorila sam u posebnom tekstu, pa sada neću o tome dalje.

Elem, kako cela ova priča izgleda iz ugla onoga koji pokušava da izmanipuliše i šta ih nagoni na to, ako ne svesna loša namera?

Naravno da ima i onih koji svesno i namerno pokušavaju da vam naškode, ali daleko je češći slučaj da se to dešava nesvesno i bez želje da vi budete povređeni. Naime, kada ljudi nisu emocionalno pismeni i kada smatraju da neka osećanja nisu ok – strah, tuga, nesigurnost, usamljenost, briga… oni ta osećanja pokušavaju da sakriju, najpre od sebe samih a onda i od drugih. Međutim, svako osećanje ima svoju funkciju i s razlogom se javlja. Iza njega uvek postoji neka želja i/ili potreba. To što je neko pokušao da potisne svoju emociju ne znači da je i želja koja iza nje stoji ugašena. Onda se ljudi nesvesno dovijaju kako da zadovolje svoje želje i potrebe u interakciji sa drugima bez da iskažu svoja autentična osećnja.

Uzmimo kao primer naše roditelje ili još bolje svoje bake i deke. Oni su odrastali i vaspitavani su u duhu koji određena osećanja smatra znacima slabosti, a njihovo izražavanje neprihvatljivim. Recimo, vaši roditelji su ostareli, u penziji su, nemaju gotovo nikakve obaveze, retko se viđate. Ono sa čime se stariji ljudi susreću u svojoj životnoj dobi je često osećaj smanjene vitalnosti, veštine, moći, osećaj da su zbog toga manje vredni, potrebni i voljeni, a onda posledično – osećaju se usamljeno. Retki pripadnici starijih generacija umeju da kažu svojim odraslim sinovima i ćerkama da se tako osećaju i da bi voleli da više vremena provode zajedno. Oni mnogobrojniji će pre reći „Ja sam sve u životu dao za tebe, a ti mi tako vraćaš. Sve sam žrtvovao, a ti se ponašaš kao da sam ti neprijatelj…“.

U partnerskim odnosima takođe ima puno primera emocionalnog ucenjivanja – pretnjama da ćete ostaviti partnera; okrivljavanje drugog zato što ste se rasplakali; iskazivanje ljubomore na prijatelje vašeg partnera/ke… Primera je bezbroj.

Ovo svakako jeste neok ponašanje, ali je bitno shvatiti pravu prirodu koja leži u pozadini ovakvog pokušaja manipulacije.

Dakle, iako je moglo zvučati sarkastično naslov to zapravo nije. Premda se loše ponašaju prema drugima, ni onima koji manipulišu nije lako. To ne znači da im treba povlađivati i „pecati se“ na njihove „udice“, ali ako bolje razumete njihovu poziciju biće vam lakše i da gradite zdrave odnose sa njima. Osima, ako ne odlučite da iz tih odnosa izađete.

Nekada ovakve odluke nije lako doneti i često je potrebna pomoć stručne osobe da sagledate situaciju sa svih strana i naučite kako da se s njom nosite, a da pri tom ne bivate uporno povređivani.


Оставите коментар

Ko su srećni ljudi?

Kada bismo pitali ljude šta žele sebi u životu generalno verovatno bismo čuli razne odgovore. Neki bi bili učestaliji od drugih, ali za jedan sam prilično sigurna da bi gotovo svako rekao – da budu srećni.

Kako biti srećan i da li umeju svi da budu srećni?

images (6)

Jedno višedecenijsko istraživanje je pokazalo da na srećnu pojedinca najviše utiče emotivna povezanost sa drugima, kvalitetne socijalne veze. Dakle, oni koji se investiraju u zdrave i duge veze – rodbinske, prijateljske, partnerske… – duže žive, zdraviji su u starosti i srećniji su, pokazuje istraživanje.

images (7)

Zaključak je – da biste bili srećni, negujte svoje veze sa drugim ljudima.

f&f

A šta to znači? Da izbegavate sukobe, da ugađate drugima, da zahtevate da oni uvek ugađaju vama, da sebe stavljate na poslednje mesto? Ne. To znači – da treba da izdvajate vreme za ljude koji su vam važni, a ne da posao i druge obaveze uvek stavljate kao prioritet; da umete da date kompliment, ali i primite pohvale; da grlite drage ljude; da se zabaljvate, ali i budete jedni za druge u teškim trenucima; ne izbegavajte konflikte, već ih pravovremeno i asertivno razrešavajte.

images (5)

Srećan može biti svako, samo ako zna kako 🙂

Uživajte i dozvolite sebi da budete srećni!