Rad na sebi


2 коментара

Psihologija besa

1.Kako psihologija definiše bes i da li on spada u korisne ili destruktivne emocije?

Pre nego se da definicija besa, dobro je dati objašnjenje kako sve emocije (osećanja) nastaju i koja je njihova funkcija.

Emocije nastaju kao posledica naše procene značenja i značaja određenog događaja. Dakle, kada se nešto dogodi, mi to najpre opazimo, zatim damo neko svoje tumačenje, odgovor na pitanje „šta ovo znači?“, a onda i napravimo procenu „da li nam je to važno?“. Isključivo u situacijama kada nešto ocenimo kao nama važno, javiće se neko osećanje. Ako je događaj po našoj proceni nebitan, emocija će izostati i mi ćemo biti potpuno ravnodušni. Što je ocena važnosti opažene situacije veća, utoliko će i emocija koja se javlja kao dogovor biti jača. Recimo, ako na nas zalaje pikinezer možda ćemo se malo uplašiti, ali ako vidimo razjarenog rotvajlera kako juri ka nama sigurno ćemo se mnogo više uplašiti jer je opasnost procenjena kao mnogo veća i situacija je u skladu s tim mnogo važnija.

Funkcija osećanja je da nam pomognu da se što bolje adaptiramo na date okolnosti i da odreagujemo što bolje možemo.

Emocija besa je vrlo snažna emocija i javlja se u situacijama u kojima opažamo da neko radi nešto nedopustivno, nešto za šta naš sistem vrednosti kaže da se ne sme! Ovde ću podvući razliku između emocije ljutnje i osećanja besa, koji se negde definiše kao afekat ljutnje. Bes je vrlo snažna emocija, što ljutnja ne mora biti. Mi možemo malo da budemo ljuti zbog nekog postupka druge osobe, ali ne možemo da budemo malo besni. Kada čovek pobesni, tada sve „pršti“. A to nam govori o tome da je kod emocije besa dirnuta neka vrlo osetljiva „žica“, nešto što naš sistem vrednosti kaže da se ne sme dirati, da niko ne sme tako da se ponaša ili nešto što je nama „slaba tačka“ jer je u pitanju sadržaj koji je nabijen raznim emocijama i nije do kraja razrešen. Ovo poslednje su neretko neobrađeni sadržaji nastali još u detinjstvu. Postoji i treća opcija, a to je slučaj kada jako dugo trpimo u nekom odnosu, pa nam onda u nekom trenutku jedna kap prelije čašu i tada u jednoj situaciji odreagujemo ne samo na to što se  neposredno dogodilo, nego i na sve ono što smo prećutali, a smetalo nam je.

Svako osećanje koje je adekvatno i socijalno prihvatljivo izraženo je korisno. To znači da ako je naša percepcija situacije ispravna i ako realno procenjujemo šta određeni događaj znači i kakvo značenje ima, onda ćemo imati i adekvatnu emociju. Ali da bi emocija bila do kraja konstruktivna i korisna, potrebno je i da bude na socijalno adekvatan način iskazana. Recimo, ok je da osetite ljutnju kada neko radi nešto što nije ispravno, ali nije ok da tu ljutnju izrazite na takav način da vređate i ugrožavate ljude ili predmete oko sebe. Kada se radi o osećanju besa, on je najčešće neadekvatan odgovor bilo u kvalitetu (vrsta osećanja) ili intenzitetu (jačina emocije) ili načinu ispoljavanja, a vrlo često u sva tri aspekta.

Zašto kažem da je bes najčešće neadekvatan odgovor? Odgovor dobijamo ako pogledamo kada bes nastaje – nastaje kada:

  • dugo trpimo pa odregujemo u jednoj situaciji za sve prethodno što smo prećutali – ovde je jasno da je intenzitet same reakcije neproporcijalan događaju koji mu je prethodio. To naravno izaziva negodovanje druge osobe i problem se ne rešava već samo usložnjava i dve strane ne rešavaju konflikt, već ga samo produbljuju. Pri tom nikome nije jasno od kud tako snažna reakcija na bezazlenu situaciju, pa nema ni razumevanja sredine za naš izliv besa.
  • neko je dirnuo u našu „slabu tačku“ koja postoji još iz detinjstva – naše osećanje besa tada biva reakcija na nešto što su nam priredili (najčešće) mama i tata kada smo bili mali, nešto čime su nas puno povredili ili povređivali. U skladu s tim reakcija ponovo biva nesrazmerna situmulusu, odnosno onome što je neko uradio u sadašnjosti. Posledično, nailazimo na nerazumevanje i negodovanje sredine.
  • niko ne sme da se ponaša tako – ovde postoji pogrešno uverenje da se svi ljudi moraju ponašati na određen način koji smatramo da je jedini ispravan. Istina je zapravo da često postoji više ispravnih načina. A i onda kada je ponašanje zaista neok, trebalo bi da smo svesni da ne moraju svi da se ponašaju ok. Dakle, ponovo je u pitanju greška u proceni značenja i značaja opaženog stimulusa, tj. situacije. Samim tim emocija je neadkevatna.

Naravno, ako imamo situaciju u kojoj neko pokušava da ugrozi naš život ili život našeg deteta naprimer a mi smo dovoljno dorasli situaciji da ne moramo da bežimo već je smislenije da se branimo, bes je potpuno adekvatna reakcija. U tom slučaju potpuno angažovanje naše fizičke snage i mentalnih kapaciteta da se odbranimo od opasnosti je sasvim primereno.

Ukratko, ako smo napravili realnu procenu situacije i njene važnosti, a to za posledicu ima bes, koji smo onda iskoristili da bismo se odbranili, a ne nepotrebno naneli štetu nekome ili nečemu, to je onda adkevatna i korisna emocija.

  1. Da li su osobe koje se trude da se ponašaju „društveno prihvatljivo“ zapravo „tempirane bombe“ koje funkcionišu po sistemu „što više trpim, to jače puknem“? Šta je najčešće okidač za „eksploziju“?

Najpre valja razjasniti da se najveći broj ljudi trudi da se ponaša društveno prihvatljivo i to je dobro. U suprotnom bi svet bio jedno krajnje haotično i opasno mesto. Društvene norme su tu da bi nas usmerile na to šta je ok a šta ne, kako ljudi ne bi nanosili štetu i povrede jedni drugima.

Ono što nije dobro, je kada je osoba nesigurna u svoju vrednost i smatra da joj je glavna potvrda toga da je ljudsko biće vredno ljubavi, to šta drugi misle i govore o njoj. To posledično vodi tome da se ne ponaša u skladu sa onim kako se oseća, već se vlada onako kako smatra da će se drugima dopasti. Ti ljudi su često učeni da nije lepo svađati se, iznositi drugačije mišljenje, da treba ćutati i trpeti. Ovome se naročito uče ženska deca u patrijahalnim sredinama, ali ne treba ovo ograničavati samo na ženski pol.

Već smo se dotakli toga da razlog besa može biti upravo to što je neko dugo trpeo i „gutao“, pa je onda jedna kap prelila čašu. Ne mogu reći šta je najčešći okidač, jer je to vrlo individualno. Okidač će uglavnom biti u onoj oblasti u kojoj trpite. Ako je to u realciji sa mužem koji vas kinji, onda će okidač biti iz te svere najverovatnije; ako nekoga vršnjaci maltretiraju, onda će verovatnije okidač biti u relaciji sa njima; ako je neko dugo hospitalizovan a ne dobija human tretman od osoblja, okidač će se najpre naći upravo u realici sa nekim u belom mantilu…

  1. Kada potisnuti bes prerasta u hronični stres koji je destruktivan po osobu koja „ćuti i guta“?

Kada se osoba nalazi u nezdravom odnosu koji dugo traje (porodični odnosi, odnos sa partnerom, mobing na poslu…) i pri tom trpi određena neok ponašanja, to je samo po sebi izvor stresa. Svako hronično izlaganje stresu, koje god da je vrste, nije dobro. Kada smo pod stresom, naš organizam funkcioniše po potpuno izmenjenom režimu – puls, krvni pritisak, lučenje hormona, način disanja, napetost mišića itd. sve se menja. Ovo jako iscrpljuje i fizički i psihički. Usled hronično promenjenog režima rada neki organi mogu da obole, pa se javlja čir na želucu, premećaj u radu štitne žleze, aritmije, problemi sa povišenim krvim pritiskom, ali i psihičke smetnje i oboljenja – nesanice, razdražljivost, uzenirenost, povlačenje, depresija itd.

  1. Šta bi trebalo da uradimo kada se nađemo „na meti“ osobe koja ispoljava bes?

Sve zavisi od same situacije, ali ono što je važno imati na umu da nikako ne bi valjalo da dodatno raspirujemo „vatru“. Dalje upuštanje u konflikt ne treba potencirati, jer osoba koja je preplavljena emocijom besa u tom trenutku nema dovoljno kapaciteta da racionalno sagleda situaciju i mirno diskutuje. Razumite da ona doživljava neki vaš postupak kao napad na nju i da je to nešto što vam ona neće dozvoliti – to je ono što osećanje besa komunicira sagovorniku. Pokušajte da umirite osobu time što ćete se izviniti ako ste je uvredili i pobrinite se da budete bezbedni. To je najvažnije. Neki ljudi kada se razbesne samo viču i eventualno lupaju šakom o sto, a neki postaju i fizički agresivni, a toga želite da se zaštitite.

  1. Može li bes da nas podstakne da promenimo krucijalne stvari u životu?

Ako smo dugo nešto trpeli, pa nam je „prekipelo“ i rekli smo „e dosta je bilo“ onda može da nas podstakne da promenimo situaciju u kojoj stalno ćutimo i trpimo. Međutim, ljudi koji ne izražavaju ljutnju i nezadovoljstvo blagovremeno, dakle onda kada im nešto zasmeta, oni su naučili da tako treba da funkcionišu. Ljudi umeju da „gutaju“ zato što smatraju da nije lepo da se žale i svađaju, da nemaju pravo da iznose svoje mišljenje, da ih drugi neće prihvatiti ako se budu bunili, da će ispasti nezahvalni i nevaspitani ako se budu bunili, da će izgledati kao loši ljudi (a niko ne želi sebe da vidi kao lošu osobu i da bude odbačen od čitavog društva), neki se boje da će izgubiti kontrolu nad sobom ako krenu da iznesu neku zamerku. Ako imate ovakav sistem uverenja, teško je da ćete bez ozbiljnog rada na sebi uz pomoć psihologa uspeti da uvidite svoju pravu vrednost, svoje pravo da kažete da nešto nećete ili da vam se nešto ne dopada i da sve to uradite na socijalno adekvatan način.

  1. Koje tehnike možemo samostalno da sprovodimo da bismo se oslobodili akumuliranog besa, a kada je neophodna pomoć psihoterapeuta?

Prvo da se bes ne bi akumulirao, važno je da naučimo da pokažemo ljutnju i nezadovoljstvo kada se one jave. Isto tako bitno je da razmišljamo o tome da li je ta ljutnja adekvatna. Ako mi zameramo, recimo, svojoj sestri što živi svoj život drugačije od onoga kako mi mislimo da treba, tu onda zapravo mesta ljutnji ni nema. Ali ako nam se neko obraća na način koji nam se ne dopada, ako ne poštuje dogovore koje pravimo i sl.onda je osećanje ljutnje sasvim opravdano, samo je važno da ga izrazimo što pre i na način koji neće imati za cilj da uvredi i povredi drugu osobu, već samo da joj ukaže na ponašanje koje se nama ne dopada.

            Ukoliko imate veliki problem sa samopouzdanjem, da kažete ljudima „ne“, da izrazite ljutnju ili pak da je iskontrolišete, ako osećate da vas osećanje besa preplavljuje i da gubite kontrolu nad sobom, onda je uputno da se obratite psihologu ili psihoterapeutu. Njihov zadatak će biti da vam pomognu da uvidite koja su to pogrešna uverenja koja imate o tome ko ste i kakvi ste, kakvi su drugi ljudi i kako međuljudski odnosi funkcionišu i na koji način emocije i upravljanje njima ima veze sa tim da se vi osećate dobro u svojoj koži i da imate zdrav socijalni život.

Advertisements


Оставите коментар

Sirote siledžije

Već sam pisala o emocionalnoj uceni i kako izbeći da drugi manipulišu vama, ali nismo sagledali u potpunosti kako priča o emocionalnoj uceni izgleda iz drugog ugla, ugla onoga koji manipuliše.

bully

Pre svega ponovila bih da osobe koje emocionalno ucenjuju ljude iz svog života najčešće jesu naši najbliži (poslovno, a još češće privatno) i da oni nama ne manipulišu svesno. Ako ovo prihvatimo, može se nametnuti pitanje, od kud onda unutrašnji nesvesni poriv da neko emocionalno maltretira drugu osobu?

Evo kako stvari stoje. Manipulacija predstvalja pokušaj jedne osobe da navede drugu da učini nešto što ona ne želi. Emocionalna ucena je vid manipulacije gde se ucenjivač služi „trikovima“ pomoću kojih pokušava da izazove osećanje straha, krivice ili odgovornosti kod druge osobe ne bi li je naveo da učini ono što on (ucenjivač) želi.

Kako se odbraniti od ovog vida manipulacije govorila sam u posebnom tekstu, pa sada neću o tome dalje.

Elem, kako cela ova priča izgleda iz ugla onoga koji pokušava da izmanipuliše i šta ih nagoni na to, ako ne svesna loša namera?

Naravno da ima i onih koji svesno i namerno pokušavaju da vam naškode, ali daleko je češći slučaj da se to dešava nesvesno i bez želje da vi budete povređeni. Naime, kada ljudi nisu emocionalno pismeni i kada smatraju da neka osećanja nisu ok – strah, tuga, nesigurnost, usamljenost, briga… oni ta osećanja pokušavaju da sakriju, najpre od sebe samih a onda i od drugih. Međutim, svako osećanje ima svoju funkciju i s razlogom se javlja. Iza njega uvek postoji neka želja i/ili potreba. To što je neko pokušao da potisne svoju emociju ne znači da je i želja koja iza nje stoji ugašena. Onda se ljudi nesvesno dovijaju kako da zadovolje svoje želje i potrebe u interakciji sa drugima bez da iskažu svoja autentična osećnja.

Uzmimo kao primer naše roditelje ili još bolje svoje bake i deke. Oni su odrastali i vaspitavani su u duhu koji određena osećanja smatra znacima slabosti, a njihovo izražavanje neprihvatljivim. Recimo, vaši roditelji su ostareli, u penziji su, nemaju gotovo nikakve obaveze, retko se viđate. Ono sa čime se stariji ljudi susreću u svojoj životnoj dobi je često osećaj smanjene vitalnosti, veštine, moći, osećaj da su zbog toga manje vredni, potrebni i voljeni, a onda posledično – osećaju se usamljeno. Retki pripadnici starijih generacija umeju da kažu svojim odraslim sinovima i ćerkama da se tako osećaju i da bi voleli da više vremena provode zajedno. Oni mnogobrojniji će pre reći „Ja sam sve u životu dao za tebe, a ti mi tako vraćaš. Sve sam žrtvovao, a ti se ponašaš kao da sam ti neprijatelj…“.

U partnerskim odnosima takođe ima puno primera emocionalnog ucenjivanja – pretnjama da ćete ostaviti partnera; okrivljavanje drugog zato što ste se rasplakali; iskazivanje ljubomore na prijatelje vašeg partnera/ke… Primera je bezbroj.

Ovo svakako jeste neok ponašanje, ali je bitno shvatiti pravu prirodu koja leži u pozadini ovakvog pokušaja manipulacije.

Dakle, iako je moglo zvučati sarkastično naslov to zapravo nije. Premda se loše ponašaju prema drugima, ni onima koji manipulišu nije lako. To ne znači da im treba povlađivati i „pecati se“ na njihove „udice“, ali ako bolje razumete njihovu poziciju biće vam lakše i da gradite zdrave odnose sa njima. Osima, ako ne odlučite da iz tih odnosa izađete.

Nekada ovakve odluke nije lako doneti i često je potrebna pomoć stručne osobe da sagledate situaciju sa svih strana i naučite kako da se s njom nosite, a da pri tom ne bivate uporno povređivani.


2 коментара

Dosada u partnerskim odnosima

Zbog čega zadovoljstvo i kvalitet odnosa među partnerima vremenom opada? Šta je to što dovodi do „kolotečine“, monotonosti u vezi? Da li do toga mora doći ako ste sa nekim duži niz godina?

Manje interesovanje za partenra, lošiji seks, malo zajedničkih aktivnosti koje za cilj imaju išta drugo osim završavanja obaveza kao što su računi, kupovina namirnica, kućni poslovi, pripremanje obroka… – česte su odlike odnosa dvoje ljudi koji su više godina zajedno, naročito ako žive zajedno i imaju puno zajedničkih odgovornosti o kojima se treba starati.

par_ljuta-zena_on-lezi

Međutim, zašto je to tako i da li je to zaista sudbina svake „ozbiljne“ veze?

Hajde da vidimo prvo šta je problem, a onda da li taj problem ima rešenje.

Jedan od čestih uzročnika pada zainteresovanosti za partnera i uživanja u vezi je osvešćenje. Naime, kada se ljudi zaljube oni zapravo idealizuju svog partnera. Drugim rečima, ne vide ga onakvim kakav jeste, imaju iskrivljenu sliku u skladu sa onim što bi želeli da partner bude. Kako nas realnost uvek pre ili kasnije „lupi po glavi“ mi se u jednom trenutku osvestimo, shvatimo da osoba sa kojom smo nije onakva kako smo je mi doživljavali i razočaramo se. Nekada prekinemo odnos, a nekada ostanemo u vezi sa iluzijom da ljubav menja ljude i da će se možda zbog nas jednog dana promeniti. Ali ova zabluda je tema za sebe…

Do pada kvaliteta odnosa dolazi i onda kada ulazimo u vezu bez idealizovanja partnera. Šta se tu dešava? Tu najčešće dolazi do zanemarivanja značaja komunikacije i uzimanja partnera zdravo za gotovo. Kada su dve osobe dugo zajedno, kada se dobro poznaju, umeju da vremenom postepeno zanemaruju razgovore o svojim željama, emocijama; prestanu da ulažu energiju u kreativno provođenje slobodnog zajedničkog vremena; zajedničku zabavu stavljaju u drugi, treći plan; počinju da veruju da mogu jedno drugom čitati misli… Dakle – problem su pogrešne pretpostavke i nekomuniciranje svojih osećanja i želja.

REŠENJE – pre svega nemojte se zavaravati, koliko god nekoga dobro poznavali ne možete mu čitati misli i znati bolje od njega samog šta misli i oseća, a isto tako ni nas niko ne može uvek razumeti ako ne kažemo otvoreno, direktno i jasno šta nam je na pameti i koju emociju proživljavamo.

Kada prihvatimo da je potrebno pitati, saslušati i reći, da bi ispravne informacije bile razmenjene, onda se pozabavimo sadržinom komunikacije. Važno je pre svega pratiti sebe, osluškivati šta je to u čemu uživamo sa svojim partnerom, šta je to što nam nedostaje, šta je to što nam smeta, čime smo letstalk-3nezadovoljni, a šta je ono što priželjkujemo? Kada smo najpre sami svesni kako se osećamo i šta želimo od parnera i veze sa njim/njom, onda je važno da to i saopštimo. Jedino tako možemo dati priliku drugoj osobi da uvede promene u svoje ponašanje koje će doprineti tome da budemo zadovoljni. Isto tako i mi sami moramo naučiti da slušamo partnera i da koliko možemo i želimo izlazimo u susret njegovim željama.

Često oboje u vezi priželjkuju više seksa, više zabave, isprobavanja raznih novih stvari – putovanja, restorani, izleti, sportovi, plesovi… a ni jedno ne govori o tome. Tako oboje ostaju u odnosu u kome nisu srećni, jer veruju da sve veze vremenom postanu takve, dosadne.

Ljudi se ponašaju u skladu sa svojim uverenjima. Po principu „Kakve su ti misli takav ti je život.“ Ako očekujete da će vam u partnerskom odnosu vremenom postati monotono i da će uživanja biti sve manje, onda će tako i biti. Ako verujete da vaš odnos i nakon decenija provedih zajedno može biti ispunjen zabavom, uživanjima i radošću – takav će i biti. A sve zato što ćete se sami ponašati u skladu sa tim uverenjima. Ili ćete unositi život i dinamiku u svoj odnos, podstičući partnera na zajednička uživanja ili ćete pasivno pristupiti i samo čekati da „vreme učini svoje“. Moć je u vašim rukama.

            Nekada, kada ljudi dugo zanemaruju svoj odnos imaju velikih teškoća da prevladaju barijere. Tada iako su svesni svojih želja i osećanja, ne uspevaju da ih jasno saopšte svom partneru ili ne umeju da zaista čuju drugu osobu. Kada je situacija takva dobro je obratiti se psihologu, koji vas može naučiti kako da međusobno zdravo i jasno komunicirate.

Razgovarajte, delite svoje želje i osećanja i uživajte zajedno u onome što vas raduje 🙂


1 коментар

Emocionalna ucena

“Uvek mi se to desi”, “Stalno to radim”, “Zna da mi je to slaba tačka i namerno to radi”, “Ne mogu da je gledam kako plače”, “Ja se zaledim kada on počne da viče na mene”, “Kakav bih ja to sin bio, kada ne bih…” itd.

Da li vam nešto od ovoga zvuči poznato? Ako često pomislite ovako nešto, verovatno ste žrtva emocionalne ucene. Emocinalna ucena je način manipulisanja drugom osobom pozivanjem njenog osećanja krivice, straha ili odgovornosti. Manipulacija podrazumeva da nekog navodimo da čini nešto što ne želi. Pri tome se možemo koristiti različitim sredstvima, a jedan od njih je, dakle, emocionalna ucena.

download (2)

Važno je podvući da, ljudi svojim ponašanjem mogu POZIVATI neka naša osećanja, ali izvršnu moć na kraju ipak imamo mi sami. Dakle, drugi mogu pokušavati da provociraju naše osećanje krivice, na primer, ali da li će u tome uspeti zavisi od nas. Ovo je vrlo važno, jer to znači da ako naučimo da prepoznamo “udicu” (provokaciju, poziv odrđene emocije), možemo da vešto izbegnemo da budemo izmanipulisani.

d

“Udice” predstavljaju (ne)verbalne poruke drugih ljudi upućene nama, a koje imaju za cilj da aktiviraju kod nas, recimo, osećanje straha. Na koju će emociju provokatori ciljati, zavisi od toga kakve su “udice” naučili na bacaju i od toga šta im iskustvo sa vama govori da će najverovatnije dati efetak. Što vas bolje i duže poznaju, utoliko će im biti poznatije vaše “slabe tačke” i na njih će se fokusirati.

images (143)

            Kako izbeći manipulaciju?

  • Prvo je potrebno proznati “udice” na koje se pecate i osećanje koje se na njih javlja.

Kako? Tako što ćete razmisliti koje su to situacije koje podvodite pod “Kakav bih ja sin bio kada (ne)bih…” ili “Uvek popustim” i sl. Recimo, uvek popustim dečku kada se raspravljamo… Ali ne u bilo kojoj vrsti rasprave, nego samo onda kada mi on (ne)verbalno nagovesti da bi me mogao napustiti. Tada uvek popustim, iako mi je možda i važno da ostanem pri svome.

Dakle, potrebno je prepoznati obrazac. On uvek postoji, samo je nekada teže do njega doći. U ovom slučaju obrazac ili “udica” je (ne)izrečena pretnja partnera da će me ostaviti. Osećanje koje on kod mene poziva je osećanje straha da bi me mogao napustiti. Posledično, ja kao i uvek popuštam, iako se možda radi o nečemu što mi je zaista važno i da se nisam “upecala” ne bih popustila.

  • Drugi korak je preispitati adekvatnost tog vašeg osećanja – krivice, straha, odgovornosti. Ako je neadekvatno u pogledu kvaliteta (da li u opšte treba da osećate npr. krivicu?) ili intenziteta, onda to treba prihvatiti kao neprimereno i promeniti.
  • Konačno, treći korak podrazumeva usvajanje asertivnih oblika ponašanja u tim “kritičnim” situacijama. Drugim rečima, naučili ste da prepoznate kada neko pokušava da vas izmanipuliše, razumete da vas to uznemirava na određen način i da to nije adekvatno, ali ne znate kako drugačije da reagujete, jer ste samo tako naučili da se ponašate u takvim situacijama. Dakle, poslednji korak je da se informišete preko Interneta, literature ili psihologa kakva bi bila ispravna, asertivna reakcija u toj situaciji. Kako da ne dozvolite da vas izmanipulišu, ali da ni vi njih ne povredite.

Ljudi koji pokušavaju da vas navedu na nešto što vi ne želite, su vrlo često vaši najbliži i najmiliji. Zato je važno napomenuti da su promene obrazaca ponašanja jako teške, jer ne samo da je to ponašanje dugo ponavljano i učvršćeno, nego je i praćeno snažnim osećanjima prema ljudima koji su nam bitni. Još je značajno podvući da oni koji pokušavaju da nama emocionalno manipulišu u najvećem procentu slučajeva toga nisu svesni. To ne znači da je njihovo ponašanje ok, ali znači da nemaju svesnu nameru da kod vas izazovu patnju.


1 коментар

Više ni žene ne plaču

Слика

Da “nije muški plakati”, to smo znali oduvek, ali ne znam da li premćujete da ni žene više “ne smeju” da plaču. Nekako je socijalno prihvaćeno da je plakanje znak slabosti, a da nije muški biti slab – pa retko možemo videti muškarca koji plače. Ali stičem utisak da je došlo vreme gde se suze ni ženi “ne praštaju”. Srećem se sa velikim brojem devojaka/žena koje imaju zabranu na tugu – drugim rečima smatraju da tuga i suze kao jedan od njenih manifestacija nisu prihvatljive, nisu ok. Ovo za posledicu ima da ljudi potiskuju ovo svoje osećanje. Kako i svako drugo potisnuto osećanje, tako ni tuga (žalost), ne isparava poput vode ako dovoljno dugo stoji, već se samo gomila i dobija na snazi. Ovo gomilanje i jačanje osećanja tuge može dovesti vremenom do raznih psihičkih i fizičkih problema, pa sam pomislila da bi bilo dobro pojasniti “snažnim”, “racionalnim” intelektualcima/kama zašto je ok biti tužan i to pokazati.

Pre svega, za sve one praktične – svaka emocija ima svoju funkciju. Tuga je jedno od bazičnih osećanja koja smo evolucijom nasledili i vrlo je bitno! Javlja se kada doživimo gubitak nekog važnog objekta.

Osećanje žalosti ima 3 funkcije:

  1. preispitivanje vrednostnog sistema osobe
  2. emocionalno razvezivanje od izgubljenog objekta
  3. afirmacija postojećih socijalnih veza

Tuga, kao i svaka emocija javlja se kada neku situaciju procenimo kao važnu. U suprotnom bićemo ravnodušni. Dakle, kada izgubimo neki važan objekat (neko nama blizak umre, prekinemo vezu/brak, u saobraćajnoj nesreći izgubio ud, prekinemo višegodišnje prijateljstvo …) prirodno se javlja osećanje žalosti, koje je zdravo i koje je važno razlikovati od depresivnosti.

Kada osećamo tugu, ovo osećanja nam signalizira da smo izgubili nekog/nešto što nam je jako važno. I što je osećanje jače, to je znak da nam je izubljeni objekat bio važniji. Ovo je bitno jer nas podseti na druge, slične relacije/ objekte koje imamo u svom životu, a koji su nam jednako tako važni i koje želimo da čuvamo kako ne bismo i njih izgubili.

Takođe, potrebno je na izvestan način prihvatiti gubitak i adaptirati se na značajnu promenu. Dopuštanjem sebi da odžalimo gubitak, dajemo sebi mogućnost da dobro funkcionišemo u novonastalim okolnostima i da se emocinalno vežemo za neki drugi obejkat.

Слика

Na kraju, izražavanjem ljutnje, šaljemo drugim ljudima poruku šta nam je u tom trenutku potrebno – uteha, pažnja, prostor, razumevanje, strpljenje… Ako im to ne iskomuniciramo, nego prikrivamo svoje osećanje, nećemo moći da se emocinalno razvežemo od izgubljenog objekta, nećemo moći da se adekvatno prilagodimo promeni i nećemo moći da dobijemo od drugih ono što nam je potrebno u tom trenutku.