Rad na sebi


2 коментара

Psihologija besa

1.Kako psihologija definiše bes i da li on spada u korisne ili destruktivne emocije?

Pre nego se da definicija besa, dobro je dati objašnjenje kako sve emocije (osećanja) nastaju i koja je njihova funkcija.

Emocije nastaju kao posledica naše procene značenja i značaja određenog događaja. Dakle, kada se nešto dogodi, mi to najpre opazimo, zatim damo neko svoje tumačenje, odgovor na pitanje „šta ovo znači?“, a onda i napravimo procenu „da li nam je to važno?“. Isključivo u situacijama kada nešto ocenimo kao nama važno, javiće se neko osećanje. Ako je događaj po našoj proceni nebitan, emocija će izostati i mi ćemo biti potpuno ravnodušni. Što je ocena važnosti opažene situacije veća, utoliko će i emocija koja se javlja kao dogovor biti jača. Recimo, ako na nas zalaje pikinezer možda ćemo se malo uplašiti, ali ako vidimo razjarenog rotvajlera kako juri ka nama sigurno ćemo se mnogo više uplašiti jer je opasnost procenjena kao mnogo veća i situacija je u skladu s tim mnogo važnija.

Funkcija osećanja je da nam pomognu da se što bolje adaptiramo na date okolnosti i da odreagujemo što bolje možemo.

Emocija besa je vrlo snažna emocija i javlja se u situacijama u kojima opažamo da neko radi nešto nedopustivno, nešto za šta naš sistem vrednosti kaže da se ne sme! Ovde ću podvući razliku između emocije ljutnje i osećanja besa, koji se negde definiše kao afekat ljutnje. Bes je vrlo snažna emocija, što ljutnja ne mora biti. Mi možemo malo da budemo ljuti zbog nekog postupka druge osobe, ali ne možemo da budemo malo besni. Kada čovek pobesni, tada sve „pršti“. A to nam govori o tome da je kod emocije besa dirnuta neka vrlo osetljiva „žica“, nešto što naš sistem vrednosti kaže da se ne sme dirati, da niko ne sme tako da se ponaša ili nešto što je nama „slaba tačka“ jer je u pitanju sadržaj koji je nabijen raznim emocijama i nije do kraja razrešen. Ovo poslednje su neretko neobrađeni sadržaji nastali još u detinjstvu. Postoji i treća opcija, a to je slučaj kada jako dugo trpimo u nekom odnosu, pa nam onda u nekom trenutku jedna kap prelije čašu i tada u jednoj situaciji odreagujemo ne samo na to što se  neposredno dogodilo, nego i na sve ono što smo prećutali, a smetalo nam je.

Svako osećanje koje je adekvatno i socijalno prihvatljivo izraženo je korisno. To znači da ako je naša percepcija situacije ispravna i ako realno procenjujemo šta određeni događaj znači i kakvo značenje ima, onda ćemo imati i adekvatnu emociju. Ali da bi emocija bila do kraja konstruktivna i korisna, potrebno je i da bude na socijalno adekvatan način iskazana. Recimo, ok je da osetite ljutnju kada neko radi nešto što nije ispravno, ali nije ok da tu ljutnju izrazite na takav način da vređate i ugrožavate ljude ili predmete oko sebe. Kada se radi o osećanju besa, on je najčešće neadekvatan odgovor bilo u kvalitetu (vrsta osećanja) ili intenzitetu (jačina emocije) ili načinu ispoljavanja, a vrlo često u sva tri aspekta.

Zašto kažem da je bes najčešće neadekvatan odgovor? Odgovor dobijamo ako pogledamo kada bes nastaje – nastaje kada:

  • dugo trpimo pa odregujemo u jednoj situaciji za sve prethodno što smo prećutali – ovde je jasno da je intenzitet same reakcije neproporcijalan događaju koji mu je prethodio. To naravno izaziva negodovanje druge osobe i problem se ne rešava već samo usložnjava i dve strane ne rešavaju konflikt, već ga samo produbljuju. Pri tom nikome nije jasno od kud tako snažna reakcija na bezazlenu situaciju, pa nema ni razumevanja sredine za naš izliv besa.
  • neko je dirnuo u našu „slabu tačku“ koja postoji još iz detinjstva – naše osećanje besa tada biva reakcija na nešto što su nam priredili (najčešće) mama i tata kada smo bili mali, nešto čime su nas puno povredili ili povređivali. U skladu s tim reakcija ponovo biva nesrazmerna situmulusu, odnosno onome što je neko uradio u sadašnjosti. Posledično, nailazimo na nerazumevanje i negodovanje sredine.
  • niko ne sme da se ponaša tako – ovde postoji pogrešno uverenje da se svi ljudi moraju ponašati na određen način koji smatramo da je jedini ispravan. Istina je zapravo da često postoji više ispravnih načina. A i onda kada je ponašanje zaista neok, trebalo bi da smo svesni da ne moraju svi da se ponašaju ok. Dakle, ponovo je u pitanju greška u proceni značenja i značaja opaženog stimulusa, tj. situacije. Samim tim emocija je neadkevatna.

Naravno, ako imamo situaciju u kojoj neko pokušava da ugrozi naš život ili život našeg deteta naprimer a mi smo dovoljno dorasli situaciji da ne moramo da bežimo već je smislenije da se branimo, bes je potpuno adekvatna reakcija. U tom slučaju potpuno angažovanje naše fizičke snage i mentalnih kapaciteta da se odbranimo od opasnosti je sasvim primereno.

Ukratko, ako smo napravili realnu procenu situacije i njene važnosti, a to za posledicu ima bes, koji smo onda iskoristili da bismo se odbranili, a ne nepotrebno naneli štetu nekome ili nečemu, to je onda adkevatna i korisna emocija.

  1. Da li su osobe koje se trude da se ponašaju „društveno prihvatljivo“ zapravo „tempirane bombe“ koje funkcionišu po sistemu „što više trpim, to jače puknem“? Šta je najčešće okidač za „eksploziju“?

Najpre valja razjasniti da se najveći broj ljudi trudi da se ponaša društveno prihvatljivo i to je dobro. U suprotnom bi svet bio jedno krajnje haotično i opasno mesto. Društvene norme su tu da bi nas usmerile na to šta je ok a šta ne, kako ljudi ne bi nanosili štetu i povrede jedni drugima.

Ono što nije dobro, je kada je osoba nesigurna u svoju vrednost i smatra da joj je glavna potvrda toga da je ljudsko biće vredno ljubavi, to šta drugi misle i govore o njoj. To posledično vodi tome da se ne ponaša u skladu sa onim kako se oseća, već se vlada onako kako smatra da će se drugima dopasti. Ti ljudi su često učeni da nije lepo svađati se, iznositi drugačije mišljenje, da treba ćutati i trpeti. Ovome se naročito uče ženska deca u patrijahalnim sredinama, ali ne treba ovo ograničavati samo na ženski pol.

Već smo se dotakli toga da razlog besa može biti upravo to što je neko dugo trpeo i „gutao“, pa je onda jedna kap prelila čašu. Ne mogu reći šta je najčešći okidač, jer je to vrlo individualno. Okidač će uglavnom biti u onoj oblasti u kojoj trpite. Ako je to u realciji sa mužem koji vas kinji, onda će okidač biti iz te svere najverovatnije; ako nekoga vršnjaci maltretiraju, onda će verovatnije okidač biti u relaciji sa njima; ako je neko dugo hospitalizovan a ne dobija human tretman od osoblja, okidač će se najpre naći upravo u realici sa nekim u belom mantilu…

  1. Kada potisnuti bes prerasta u hronični stres koji je destruktivan po osobu koja „ćuti i guta“?

Kada se osoba nalazi u nezdravom odnosu koji dugo traje (porodični odnosi, odnos sa partnerom, mobing na poslu…) i pri tom trpi određena neok ponašanja, to je samo po sebi izvor stresa. Svako hronično izlaganje stresu, koje god da je vrste, nije dobro. Kada smo pod stresom, naš organizam funkcioniše po potpuno izmenjenom režimu – puls, krvni pritisak, lučenje hormona, način disanja, napetost mišića itd. sve se menja. Ovo jako iscrpljuje i fizički i psihički. Usled hronično promenjenog režima rada neki organi mogu da obole, pa se javlja čir na želucu, premećaj u radu štitne žleze, aritmije, problemi sa povišenim krvim pritiskom, ali i psihičke smetnje i oboljenja – nesanice, razdražljivost, uzenirenost, povlačenje, depresija itd.

  1. Šta bi trebalo da uradimo kada se nađemo „na meti“ osobe koja ispoljava bes?

Sve zavisi od same situacije, ali ono što je važno imati na umu da nikako ne bi valjalo da dodatno raspirujemo „vatru“. Dalje upuštanje u konflikt ne treba potencirati, jer osoba koja je preplavljena emocijom besa u tom trenutku nema dovoljno kapaciteta da racionalno sagleda situaciju i mirno diskutuje. Razumite da ona doživljava neki vaš postupak kao napad na nju i da je to nešto što vam ona neće dozvoliti – to je ono što osećanje besa komunicira sagovorniku. Pokušajte da umirite osobu time što ćete se izviniti ako ste je uvredili i pobrinite se da budete bezbedni. To je najvažnije. Neki ljudi kada se razbesne samo viču i eventualno lupaju šakom o sto, a neki postaju i fizički agresivni, a toga želite da se zaštitite.

  1. Može li bes da nas podstakne da promenimo krucijalne stvari u životu?

Ako smo dugo nešto trpeli, pa nam je „prekipelo“ i rekli smo „e dosta je bilo“ onda može da nas podstakne da promenimo situaciju u kojoj stalno ćutimo i trpimo. Međutim, ljudi koji ne izražavaju ljutnju i nezadovoljstvo blagovremeno, dakle onda kada im nešto zasmeta, oni su naučili da tako treba da funkcionišu. Ljudi umeju da „gutaju“ zato što smatraju da nije lepo da se žale i svađaju, da nemaju pravo da iznose svoje mišljenje, da ih drugi neće prihvatiti ako se budu bunili, da će ispasti nezahvalni i nevaspitani ako se budu bunili, da će izgledati kao loši ljudi (a niko ne želi sebe da vidi kao lošu osobu i da bude odbačen od čitavog društva), neki se boje da će izgubiti kontrolu nad sobom ako krenu da iznesu neku zamerku. Ako imate ovakav sistem uverenja, teško je da ćete bez ozbiljnog rada na sebi uz pomoć psihologa uspeti da uvidite svoju pravu vrednost, svoje pravo da kažete da nešto nećete ili da vam se nešto ne dopada i da sve to uradite na socijalno adekvatan način.

  1. Koje tehnike možemo samostalno da sprovodimo da bismo se oslobodili akumuliranog besa, a kada je neophodna pomoć psihoterapeuta?

Prvo da se bes ne bi akumulirao, važno je da naučimo da pokažemo ljutnju i nezadovoljstvo kada se one jave. Isto tako bitno je da razmišljamo o tome da li je ta ljutnja adekvatna. Ako mi zameramo, recimo, svojoj sestri što živi svoj život drugačije od onoga kako mi mislimo da treba, tu onda zapravo mesta ljutnji ni nema. Ali ako nam se neko obraća na način koji nam se ne dopada, ako ne poštuje dogovore koje pravimo i sl.onda je osećanje ljutnje sasvim opravdano, samo je važno da ga izrazimo što pre i na način koji neće imati za cilj da uvredi i povredi drugu osobu, već samo da joj ukaže na ponašanje koje se nama ne dopada.

            Ukoliko imate veliki problem sa samopouzdanjem, da kažete ljudima „ne“, da izrazite ljutnju ili pak da je iskontrolišete, ako osećate da vas osećanje besa preplavljuje i da gubite kontrolu nad sobom, onda je uputno da se obratite psihologu ili psihoterapeutu. Njihov zadatak će biti da vam pomognu da uvidite koja su to pogrešna uverenja koja imate o tome ko ste i kakvi ste, kakvi su drugi ljudi i kako međuljudski odnosi funkcionišu i na koji način emocije i upravljanje njima ima veze sa tim da se vi osećate dobro u svojoj koži i da imate zdrav socijalni život.

Advertisements


Оставите коментар

Anger management

Da li ste ikada prisustvovali situaciji u kojoj je neko nekontrolisano iskazao svoj bes? Potpuno neadekvatno situaciji počeo da viče, psuje, preti, lomi stvari, možda čak i fizički nekoga napada. Verujem da jeste. Možda ste to upravo bili vi.

images (84)

Izlive besa viđamo kod ljudi za koje kažemo da su konfliktni, da sve shvataju pogrešno, preterano reaguju, stalno traže kavgu… Ali i kod onih koji su mirni, tihi, strpljivi. E ovi drugi su predmet mog današnjeg pisanja.

Naime, kada neko sebi ne dozvoljava da se naljuti, da kaže šta mu/joj smeta, da se suprotstavi i hronično se ponaša kao da je sve ok, a zapravo je puno toga što mu/joj se ne dopada (posebno u relaciji sa ljudima) onda je samo pitanje u kom će trenutku doći do “eksplozije”. Čaša se puni, puni pa se prelije i tada imamo reakciju besa,a ne adekvatne ljutnje. Tada se odreaguje u jednoj situaciji na sve one prilike kada je ljutnja bila inhibirana. Sve što se tokom dužeg vremena skupljano, sada se prosipa uz jak afekt – bes.

qqqqqq

Važno je naučiti kako da se ljutite i da tu ljutnju pokazujete drugima na socijalno prihvatljiv način.

Kada to ne činimo, ta emocija ne isparava, već se skuplja u nama i čeka trenutak kada će biti izbačena. Tako se ljutnja iz jedne, druge, treće, pete situacije sabiraju i prerastaju u bes koji eskalira u često potpuno neočekivanom trenutku. Ova reakcija, naravno, ne bude srazmerna povodu, pa pored ostalih prisutnih i sama osoba često bude iznenađena intenzitetom svoje reakcije.

Zašto ovo nije dobro? Zato što kada vam nešto smeta ne saopštavate to drugima, pa oni ne menjaju svoje ponašanje prema vama koje vam se ne dopada, vi bivate hronično nezadovoljni, a na kraju kada dođe do kulminacije ponesete se toliko neadekvatno da time niti šta rešite, niti se osećate ok, niti ste unapredili svoje međuljudske odnose, naprotiv.

Ljudi koji ovako funkcionišu najčešće imaju takozvanu zabranu na osećanje ljutnje. Veruju da nije ok ljutiti se, barem ne sve dok se ne skupi dovoljno materijala zbog koga ste ljuti. A kada se skupi dovoljno, onda dolazi kabum! izliv besa.

Ljudi koji sebi ne dozvoljavaju da se ljute, najčešće moraju raditi sa psihologom na ovoj temi, ne bi li prepoznali sva iracionalna uverenja koja leže iza zabrane na emociju ljutnje i usvojili mesto njih nova, zdrava, racionalna uverenja i sisteme ponašanja, kojima će sebi omogućiti da se ponašaju asertivno, da poštuju druge ali i sebe i posledično učine svoj život kvalitetnijim, a sebe srećnijim.

images (73)

U filmu “anger management” na komičan način prikazano je kako višegodišnje potiskivanje ljutnje može da dovede do niskog samopouzdanja i problema u životu i koliko je važno pravovremeno izražavati svoja nezadovoljstva.

movie-category-trivia-night

Film preporučujem i pozivam vas da komentarišete tekst.


2 коментара

Uhvatite se u koštac sa problemima

Često čujem, kako ljudi svoje prijatelje savetuju, kada su ljuti, napeti, razdražljivi i sl. da odu na trčanje ili u šetnju, da meditiraju. To je ok. Sve ove pomenute aktivnosti imaju, svakako, puno pozitivnih efekata na naše psihofizičko zdravlje. Međutim, trčanje i meditacija neće rešiti naš problem zbog koga smo prvobitno bili ljuti. Sačekaće nas posle treninga i šta onda?

k

Kada postoji neka životna okolnost (pogotovo kada je to neka hronična situacija) na koju mi reagujemo ljutnjom ili razdražljivošću, potrebno je da se adaptiramo. To činimo tako što nešto menjamo – sebe ili situaciju. Fizička aktivnost, ma koje vrste, neće doprineti ni jednom ni drugom.

download (31)

Kada nam ponašanje neke osobe smeta, možemo uticati na nju da promeni svoje ponašanje. To možemo činiti tako što ćemo otvoreno tražiti da promeni svoje ponašanje, tako što ćemo potražiti podršku od drugih (za dati problem relevantnih) ljudi (npr. nadređeni), ignorisanjem, pohvalama itd. Šta bi bilo najpametnije svako od nas mora sam da proceni. Od situacije do situacije različiti pristupi mogu biti delotvorni ili ne.

Druga opcija je da promenimo situaciju u kojoj se nalazimo, tako što ćemo je napustiti. To može podrazumevati preselje, promenu radnog mesta, raskid veze…

Treći vid adaptacije bio bi promena gledanja da datu situaciju. To zanči da svoju neprijatnu emociju (npr. ljutnju), promenimo tako što ćemo promeniti način na koji tumačimo situaciju. Pa nam ona može postati smešna, korisna, neinteresantna (u smislu da ne izaziva nikakvo osećanje kod nas). Nekada je zaista problem u našem doživljaju. Pod uticajem iskrivljenih uverenja nečije ponašanje doživljavamo kao neadekvatno i neprihvatljivo, što za posledicu ima da se ljutimo. Kada je to hronično stanje, mi postajemo hronično ljuti. Svakako da se često s pravom ljutimo, ali neretko pogrešno tumačimo nečije postupke i pridajemo im neadekvtano značenje i značaj.

Poruka priče nije – odustanite od vežbanja, trčanja, meditacije… Već je ideja da podstaknete sebe da se suočite sa nekim problemima na konstruktivan način.


Оставите коментар

Ljutnja u ljubavi

Emocija ljutnje i konflikti u partnerskim odnosima su najnormalnija pojava. Međutim, mnogo je ljudi koji smatraju ljutnju i konflikte za sigurne znake prestanka ljubavi. Drugim rečima:

pojava ljutnje = prestanak ljubavi

pojava konflikta = prestanak ljubavi

prijatnost = ljubav

Ljutnja je emocija, koja postavlja pred drugu osobu zahtev da promeni određeno ponašanje. Ovo nikako ne negira da prema nekome osećemo ljubav. To je najočiglednije na primeru roditeljske ljubavi – roditelji se na svoju decu u pojedinim situacijama ljute upravo zato što ih vole.

Konflikti su pokazatelj postojanja sukobljenih želja. Dakle, ponovo nema nikakve veze sa tim da li nekoga volimo ili ne. Možemo imati sukob želja sa osobom koju volimo, a da nemamo nikakvih konflikata sa nekim ko nam ni najmanje nije važan.

Dakle, toliko o tome kako zapravo ovakva uverenja predstavljaju ZABLUDE.

imagesmmmmmmmm

Drugo je pitanje kako se ovakve zablude manifestuju u ponašanju. Postoje neke karakteristike koje se daju lako prepoznati:

  • Ne pokazuju da im nešto smeta, čak i kada imaju na šta da se požale (izražavanje ljutnje = ne voljenje, odbacivanje partnera);
  • Nezadovoljstvo prema partneru nikada ne pokazuju otvoreno, već pokušavaju da pošalju signale kroz razne oblike pasino-agresivnog ponašanja (ignorisanje partenra, distanciranje i sl.);
  • Kada reše da pokažu ljutnju, to ne čine na adekvatan način, već preintenzivnom reakcijom, kojom pokazuju da više ne osećaju ljubav prema partneru;
  • Kada dođe do konflikta sa parterom imaju doživljaj odbacivanja pa se često ili „takmiče“ u tome ko će koga više odbaciti ili se povede rasprava o tome kako ga/je partener više ne voli, pa se pravi razlog rasprave potpuno izgubi iz vida.

I na kraju, da prokomentarišemo, odakle potiču ove zablude u kojima se ljubav i ljutnja međusobno isključuju. Postoje tri situacije u kojima usvajamo ova verovanja:

  1. Roditelji nisu pokazivali ljutnju prema detetu, osim kada bi poslednja kap prelila čašu pa bi svojim neadekvatnim postupkom poslali detetu poruku – ljutnja = odbacivanje;
  2. Roditelji su prečesto i preterno kažnjavali decu, te su ona zaključila da nisu vredna i da ih kao takve roditelji svakog časa (kada su deca nevalja) mogu odbaciti;
  3. Roditelji, koji su imali loš brak koji je na kraju rezultirao razvodom, mogli su svojim primerom deci poslati poruku da ljutnja znači izostanak ljubavi, što na kraju dovodi do potpunog odbacivanja partnera.

Dakle, iz životnog iskustva smo možda imali priliku da izvučemo zaključak da se ljutnja i konflikti, s jedne strane, i ljubav, s druge strane, međusobno isključuju. Sada imamo priliku da uvidimo kako smo do tih zaključaka došli, kako negativno utiču na naše partnerske veze i ono što je najvažnije, da su to ZABLUDE a ne činjenice i da se mogu menjati.


Оставите коментар

Da li ste dominantni? Vaše lice otkriva!

Iako je izražavanje interpersonalnih stavova neverbalnim putem kompleksno – izražavanje dominacije/submisivnosti, prema nekoj osobi može se, u neku ruku, svesti na obrve i osmeh.

llNaime, brojna istraživanja pokazuju da su spuštene i privučene obrve univerzalni znak dominacije. Šta zanči to da je univerzalan znak? Znači da je to prepoznato kao znak dominacije kod majmuna, dece i odraslih ljudi raznih kultura.

 

S druge strane, osmeh i lučno podignute obrve ukazuju na submisivnost. download (2)

 

Dalje, neka istraživanja dodaju još neke opise lica koja su karakteristična za izražavanje dominacije/submisivnosti.

Kažu da se dominacija prepoznaje kod ljudi koji ima ju mišićavo lice, isturenu bradu, kosmate obrve, duboko usađenje oči, uši prilepljenje uz glavu, a oblik lica ovalan ili četvrtast.

S druge strane, osobe okruglih ili uzanih lica, klempavih ušiju i “bebastog” lica, češće su doživljavane kao submisivne.

download (1) download (3)

Dakle, odsustvo osmeha i mrštenje univerzalno pokazuju dominaciju, a osmeh i lučno izvijene obrve submisivnost.

Ipak, uvek kada interpretiramo nečije neverebalne signale, treba voditi računa o tri osnovna pravila pri tumačenju, i biti svastan da pri tumačenju facijanih signala, treba obratiti pažnju i na druge signale, okolnosti, našu osetljivost (manju ili veći) za opažanje različitih poruka.


Оставите коментар

PRAVA LJUBAV

aaa download images (2)

Svi još od detinjstva formiramo neku ideju o tome šta je ljubav. Zaključke izvodimo na osnovu ljubavnih priča ljudi oko nas (pre svega roditelja), filmova, crtanih filmova i sl. Međutim, kako odrastamo razni naši stavovi, uverenja, predstave se menjaju – pa tako i definicija ljubavi.

Kada govorimo o tome šta je za koga ljubav, ne bi trebalo da se bavimo prosuđivanjen (osuđivanjem) različitih definicija koje daju različiti ljudi, već time koliko sa ta uverenja za njih funkcionalna. Ako neko ne uspeva da pronađe osobu pored koje može biti istinski srećan, verovatno ima disfuncionalnu ideju o ljubavi. Funkcionalna ideja o ljubavi nije previše rigidna (moguće je o njoj razmišljati i potencijalno je menjati) i nema izrazitih iskrivljenja u pojimanju ljubavi. Neke od najčešćih zabluda jesu:

  • u ljubavi nema konflikata i ljutnje;
  • prava ljubav = telepatija.

U ljubavi nema konflikata i ljutnje

Ljudi koji izjednačavaju sebe i svoje želje (Ja = moja želja), kada njihov partner odbije da ispuni neku njihovu želju, donose zaključak da partner njih odbacuje.

Konflikt predstavlja situaciju u kojoj dve osobe imaju različite želje, a svako od njih veruje da je moguće ispuniti samo jednu želju. Dakle, ako ispunimo tvoju, automatski znači da moja neće biti ispunjena.

Ljutnja je osećanje koje je povezano sa zahtevom za promenom ponašanja. Drugim rečima, kada neko radi nešto što smatramo da nije ok, mi se ljutimo.

Zaključak, konflikt i osećanje ljutnje ne podrazumevaju odbacivanje i nevoljenje druge osobe, jer nisu usmereni na biće nego na želje i ponašanje.

Prava ljubav = telepatija

Osobe nekada očekuju, da samo zato što su dugo sa nekim u vezi, da bi njihov partner trebalo da može, da im čita misli. Zapravo, ljubav i telepatija nisu jedno te isto. Verujem da ćete se složiti da nekada ni sami ne znamo šta proživljavamo i mislimo, pa u skladu s tim ne možemo očekivati ni da će nas drugi uvek ispravno „pročitati“.

Zaključak  – to što nas neko voli, ne znači da će nas uvek lako razumeti, ali je svakako na nama odluka da li ćemo pokušati da objasnimo partneru kako se osećamo i šta želimo ili nećemo.


1 коментар

“Ljubomora, to je ljubav to se tako mora” ili ne?

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=ryKtUrwJBzE

images (51)

“Ljubomora je vrsta straha koji subjekat oseća kada procenjuje da postoji opasnost da odoba koju on voli, zavoli nekog trećeg.

Za osećanje ljubomore je potreban trougao: prvi se plaši da će voljeni drugi zavoleti nekog trećeg.

Pozitivna funkcija osećanja ljubomore jeste u tome što ona motiviše osobu na akciju kojom će sačuvati ljubav voljene osobe.“ Milivojević, Zoran (2007): Emocije, psihoterapija i razumevanje emocija

Ako smo sa nekim koga istinski volimo, normalno je da ponekad osećamo ljubomoru. Međutim, ne možemo reći da je svaka ljubomora adekvatna. Šta to znači?

To znači da postoje neki parametri na osnovu kojih možemo reći da li je nečije osećanje ljubomore ok ili nije.

Ono što odlikuje ADEKVATNU LJUBOMORU jestu da je ona nastala kao posledica realne procene da bi voljena osoba mogla svoju ljubav usmeriti prema nekom trećem i da je izražena na socijalno prihvatljiv način  – dakle, bez vređanja i ugrožavanja sebe ili/i drugih.

S druge strane, za nečiju ljubomoru ćemo opravdano reći da je NEADEKVATNA ako je posledica loše (netačne) procene da bismo zarad nekog trećeg mogli da izgubimo ljubav svog partnera i/ili kada na neprihvatljiv način to svoje osećanje pokazujemo.

images (21)

Mnogi ljudi često poriču da su ljubomorni (onda kada jesu) i pokušavaju da to svoje osećanje prekriju, jer je za njih same neprihvatljivo. To je slučaj kod osoba koje izjednačavaju osećanje ljubomore sa neadekvatnim izražavanjem iste (verbalno i fizičko nasilje, emocionalno udaljavanje, prekid ljubavi, prekid braka i sl.), a istakli smo da, ljubomora, ako je adekvatna, zapravo, ima za cilj očuvanje ljubavnog odnosa.

Poslušajte kako najmlađi razumeju osećanje ljubomore 🙂