Rad na sebi


2 коментара

Psihologija besa

1.Kako psihologija definiše bes i da li on spada u korisne ili destruktivne emocije?

Pre nego se da definicija besa, dobro je dati objašnjenje kako sve emocije (osećanja) nastaju i koja je njihova funkcija.

Emocije nastaju kao posledica naše procene značenja i značaja određenog događaja. Dakle, kada se nešto dogodi, mi to najpre opazimo, zatim damo neko svoje tumačenje, odgovor na pitanje „šta ovo znači?“, a onda i napravimo procenu „da li nam je to važno?“. Isključivo u situacijama kada nešto ocenimo kao nama važno, javiće se neko osećanje. Ako je događaj po našoj proceni nebitan, emocija će izostati i mi ćemo biti potpuno ravnodušni. Što je ocena važnosti opažene situacije veća, utoliko će i emocija koja se javlja kao dogovor biti jača. Recimo, ako na nas zalaje pikinezer možda ćemo se malo uplašiti, ali ako vidimo razjarenog rotvajlera kako juri ka nama sigurno ćemo se mnogo više uplašiti jer je opasnost procenjena kao mnogo veća i situacija je u skladu s tim mnogo važnija.

Funkcija osećanja je da nam pomognu da se što bolje adaptiramo na date okolnosti i da odreagujemo što bolje možemo.

Emocija besa je vrlo snažna emocija i javlja se u situacijama u kojima opažamo da neko radi nešto nedopustivno, nešto za šta naš sistem vrednosti kaže da se ne sme! Ovde ću podvući razliku između emocije ljutnje i osećanja besa, koji se negde definiše kao afekat ljutnje. Bes je vrlo snažna emocija, što ljutnja ne mora biti. Mi možemo malo da budemo ljuti zbog nekog postupka druge osobe, ali ne možemo da budemo malo besni. Kada čovek pobesni, tada sve „pršti“. A to nam govori o tome da je kod emocije besa dirnuta neka vrlo osetljiva „žica“, nešto što naš sistem vrednosti kaže da se ne sme dirati, da niko ne sme tako da se ponaša ili nešto što je nama „slaba tačka“ jer je u pitanju sadržaj koji je nabijen raznim emocijama i nije do kraja razrešen. Ovo poslednje su neretko neobrađeni sadržaji nastali još u detinjstvu. Postoji i treća opcija, a to je slučaj kada jako dugo trpimo u nekom odnosu, pa nam onda u nekom trenutku jedna kap prelije čašu i tada u jednoj situaciji odreagujemo ne samo na to što se  neposredno dogodilo, nego i na sve ono što smo prećutali, a smetalo nam je.

Svako osećanje koje je adekvatno i socijalno prihvatljivo izraženo je korisno. To znači da ako je naša percepcija situacije ispravna i ako realno procenjujemo šta određeni događaj znači i kakvo značenje ima, onda ćemo imati i adekvatnu emociju. Ali da bi emocija bila do kraja konstruktivna i korisna, potrebno je i da bude na socijalno adekvatan način iskazana. Recimo, ok je da osetite ljutnju kada neko radi nešto što nije ispravno, ali nije ok da tu ljutnju izrazite na takav način da vređate i ugrožavate ljude ili predmete oko sebe. Kada se radi o osećanju besa, on je najčešće neadekvatan odgovor bilo u kvalitetu (vrsta osećanja) ili intenzitetu (jačina emocije) ili načinu ispoljavanja, a vrlo često u sva tri aspekta.

Zašto kažem da je bes najčešće neadekvatan odgovor? Odgovor dobijamo ako pogledamo kada bes nastaje – nastaje kada:

  • dugo trpimo pa odregujemo u jednoj situaciji za sve prethodno što smo prećutali – ovde je jasno da je intenzitet same reakcije neproporcijalan događaju koji mu je prethodio. To naravno izaziva negodovanje druge osobe i problem se ne rešava već samo usložnjava i dve strane ne rešavaju konflikt, već ga samo produbljuju. Pri tom nikome nije jasno od kud tako snažna reakcija na bezazlenu situaciju, pa nema ni razumevanja sredine za naš izliv besa.
  • neko je dirnuo u našu „slabu tačku“ koja postoji još iz detinjstva – naše osećanje besa tada biva reakcija na nešto što su nam priredili (najčešće) mama i tata kada smo bili mali, nešto čime su nas puno povredili ili povređivali. U skladu s tim reakcija ponovo biva nesrazmerna situmulusu, odnosno onome što je neko uradio u sadašnjosti. Posledično, nailazimo na nerazumevanje i negodovanje sredine.
  • niko ne sme da se ponaša tako – ovde postoji pogrešno uverenje da se svi ljudi moraju ponašati na određen način koji smatramo da je jedini ispravan. Istina je zapravo da često postoji više ispravnih načina. A i onda kada je ponašanje zaista neok, trebalo bi da smo svesni da ne moraju svi da se ponašaju ok. Dakle, ponovo je u pitanju greška u proceni značenja i značaja opaženog stimulusa, tj. situacije. Samim tim emocija je neadkevatna.

Naravno, ako imamo situaciju u kojoj neko pokušava da ugrozi naš život ili život našeg deteta naprimer a mi smo dovoljno dorasli situaciji da ne moramo da bežimo već je smislenije da se branimo, bes je potpuno adekvatna reakcija. U tom slučaju potpuno angažovanje naše fizičke snage i mentalnih kapaciteta da se odbranimo od opasnosti je sasvim primereno.

Ukratko, ako smo napravili realnu procenu situacije i njene važnosti, a to za posledicu ima bes, koji smo onda iskoristili da bismo se odbranili, a ne nepotrebno naneli štetu nekome ili nečemu, to je onda adkevatna i korisna emocija.

  1. Da li su osobe koje se trude da se ponašaju „društveno prihvatljivo“ zapravo „tempirane bombe“ koje funkcionišu po sistemu „što više trpim, to jače puknem“? Šta je najčešće okidač za „eksploziju“?

Najpre valja razjasniti da se najveći broj ljudi trudi da se ponaša društveno prihvatljivo i to je dobro. U suprotnom bi svet bio jedno krajnje haotično i opasno mesto. Društvene norme su tu da bi nas usmerile na to šta je ok a šta ne, kako ljudi ne bi nanosili štetu i povrede jedni drugima.

Ono što nije dobro, je kada je osoba nesigurna u svoju vrednost i smatra da joj je glavna potvrda toga da je ljudsko biće vredno ljubavi, to šta drugi misle i govore o njoj. To posledično vodi tome da se ne ponaša u skladu sa onim kako se oseća, već se vlada onako kako smatra da će se drugima dopasti. Ti ljudi su često učeni da nije lepo svađati se, iznositi drugačije mišljenje, da treba ćutati i trpeti. Ovome se naročito uče ženska deca u patrijahalnim sredinama, ali ne treba ovo ograničavati samo na ženski pol.

Već smo se dotakli toga da razlog besa može biti upravo to što je neko dugo trpeo i „gutao“, pa je onda jedna kap prelila čašu. Ne mogu reći šta je najčešći okidač, jer je to vrlo individualno. Okidač će uglavnom biti u onoj oblasti u kojoj trpite. Ako je to u realciji sa mužem koji vas kinji, onda će okidač biti iz te svere najverovatnije; ako nekoga vršnjaci maltretiraju, onda će verovatnije okidač biti u relaciji sa njima; ako je neko dugo hospitalizovan a ne dobija human tretman od osoblja, okidač će se najpre naći upravo u realici sa nekim u belom mantilu…

  1. Kada potisnuti bes prerasta u hronični stres koji je destruktivan po osobu koja „ćuti i guta“?

Kada se osoba nalazi u nezdravom odnosu koji dugo traje (porodični odnosi, odnos sa partnerom, mobing na poslu…) i pri tom trpi određena neok ponašanja, to je samo po sebi izvor stresa. Svako hronično izlaganje stresu, koje god da je vrste, nije dobro. Kada smo pod stresom, naš organizam funkcioniše po potpuno izmenjenom režimu – puls, krvni pritisak, lučenje hormona, način disanja, napetost mišića itd. sve se menja. Ovo jako iscrpljuje i fizički i psihički. Usled hronično promenjenog režima rada neki organi mogu da obole, pa se javlja čir na želucu, premećaj u radu štitne žleze, aritmije, problemi sa povišenim krvim pritiskom, ali i psihičke smetnje i oboljenja – nesanice, razdražljivost, uzenirenost, povlačenje, depresija itd.

  1. Šta bi trebalo da uradimo kada se nađemo „na meti“ osobe koja ispoljava bes?

Sve zavisi od same situacije, ali ono što je važno imati na umu da nikako ne bi valjalo da dodatno raspirujemo „vatru“. Dalje upuštanje u konflikt ne treba potencirati, jer osoba koja je preplavljena emocijom besa u tom trenutku nema dovoljno kapaciteta da racionalno sagleda situaciju i mirno diskutuje. Razumite da ona doživljava neki vaš postupak kao napad na nju i da je to nešto što vam ona neće dozvoliti – to je ono što osećanje besa komunicira sagovorniku. Pokušajte da umirite osobu time što ćete se izviniti ako ste je uvredili i pobrinite se da budete bezbedni. To je najvažnije. Neki ljudi kada se razbesne samo viču i eventualno lupaju šakom o sto, a neki postaju i fizički agresivni, a toga želite da se zaštitite.

  1. Može li bes da nas podstakne da promenimo krucijalne stvari u životu?

Ako smo dugo nešto trpeli, pa nam je „prekipelo“ i rekli smo „e dosta je bilo“ onda može da nas podstakne da promenimo situaciju u kojoj stalno ćutimo i trpimo. Međutim, ljudi koji ne izražavaju ljutnju i nezadovoljstvo blagovremeno, dakle onda kada im nešto zasmeta, oni su naučili da tako treba da funkcionišu. Ljudi umeju da „gutaju“ zato što smatraju da nije lepo da se žale i svađaju, da nemaju pravo da iznose svoje mišljenje, da ih drugi neće prihvatiti ako se budu bunili, da će ispasti nezahvalni i nevaspitani ako se budu bunili, da će izgledati kao loši ljudi (a niko ne želi sebe da vidi kao lošu osobu i da bude odbačen od čitavog društva), neki se boje da će izgubiti kontrolu nad sobom ako krenu da iznesu neku zamerku. Ako imate ovakav sistem uverenja, teško je da ćete bez ozbiljnog rada na sebi uz pomoć psihologa uspeti da uvidite svoju pravu vrednost, svoje pravo da kažete da nešto nećete ili da vam se nešto ne dopada i da sve to uradite na socijalno adekvatan način.

  1. Koje tehnike možemo samostalno da sprovodimo da bismo se oslobodili akumuliranog besa, a kada je neophodna pomoć psihoterapeuta?

Prvo da se bes ne bi akumulirao, važno je da naučimo da pokažemo ljutnju i nezadovoljstvo kada se one jave. Isto tako bitno je da razmišljamo o tome da li je ta ljutnja adekvatna. Ako mi zameramo, recimo, svojoj sestri što živi svoj život drugačije od onoga kako mi mislimo da treba, tu onda zapravo mesta ljutnji ni nema. Ali ako nam se neko obraća na način koji nam se ne dopada, ako ne poštuje dogovore koje pravimo i sl.onda je osećanje ljutnje sasvim opravdano, samo je važno da ga izrazimo što pre i na način koji neće imati za cilj da uvredi i povredi drugu osobu, već samo da joj ukaže na ponašanje koje se nama ne dopada.

            Ukoliko imate veliki problem sa samopouzdanjem, da kažete ljudima „ne“, da izrazite ljutnju ili pak da je iskontrolišete, ako osećate da vas osećanje besa preplavljuje i da gubite kontrolu nad sobom, onda je uputno da se obratite psihologu ili psihoterapeutu. Njihov zadatak će biti da vam pomognu da uvidite koja su to pogrešna uverenja koja imate o tome ko ste i kakvi ste, kakvi su drugi ljudi i kako međuljudski odnosi funkcionišu i na koji način emocije i upravljanje njima ima veze sa tim da se vi osećate dobro u svojoj koži i da imate zdrav socijalni život.

Advertisements