Rad na sebi


Оставите коментар

U braku mi je postalo dosadno – da li je to znak da se više ne volimo?

Ljudi vrlo često utisak da im je zabavno ili dosadno u odnosu sa partnerom prepoznaju kao znak postojanja ili odsustva ljubavi. Da li je ovo zaista pokazatelj na koji je dobro osloniti se pri proceni kvaliteta emotivnog odnosa?

Hajde da najpre definišemo ljubav. Ljubav podrazumeva jedan kompleksan emotivni odnos u kome partneri koji se vole prepoznaju jedno drugo kao sebi veoma važna bića kod kojih uviđaju mnogo toga dobrog. Za razliku od zaljubljenosti koja podrazumeva idealizaciju partnera, u ljubavi mi imamo realnu sliku o drugoj osobi i uviđamo i njene mane, a ne samo vrline, ali procenjujemo da su te mane daleko manje i daleko manje važne nego ono što prepoznajemo kao pozitivne karakteristike partnera.

S druge strane monotonija u partnerskom odnosu podrzumeva jedan ustaljen, predvidim način svakodnevnog funkcionisanja, bez iznenađenja, novih iskustava, dakle jednoličnost u odonosu dvoje ljudi.

Ako dobro pogledate ove dve definicije, videćete da ljubav i dinamičan odnos, a s druge strane odsustvo ljubavi i monotonija nisu ni na koji način međusobno uzročno posledično povezane. Ljudi mogu da se vole i da imaju “dosadnu” vezu, ali i vrlo dinamičan odnos;  s druge strane ljudi koji se vrlo površno poznaju a jako su zaljubljeni mogu da imaju vrlo strastven i uzbudljiv odnos, ali to ne znači da se vole.

Dakle, odgovor na pitanje bi bilo da, monotonija u vezi nije pokazatelj toga da li se dvoje ljudi vole ili ne, nego koliko energije i vremena ulažu u organizovanje zajedničkog vremena. Ako se ne posvećujete partneru, ne isprobavate nove stvari – hrana, seks, putovanja, izlasci, izleti itd, ne unosite raznolikost u vreme koje provodite zajedno, ne govorite o bitnim stvarima koje se dešavaju u vašim životima, postaće vam dosadno. Ali to će vam se dogoditi i u svakoj drugoj relaciji – sa kolegama, prijateljima… Da bi vam bilo zabavno, morate se pokrenuti i raditi nešto novo i drugačije. Da sumiramo, ako vam je dosadno u vezi, nemojte odmah zaključiti da ste prestali da volite partnera, već se pokrenite i zajedno osmislite nove aktivnosti u kojima biste oboje uživali.

I na kraju valja dodati jedan važan podatak – ne očekujte da Vas partner usreći i zabavi. Kako se osećamo odgovornost je nas samih, a ne našeg partnera, ne vezano za to koliko smo dugo zajedno. Čujem devojke koje kažu “da sam sa nekim drugim možda bih i ja bila zadovoljnija, motivisanija da ostvarim neke rezultate sa kojima sada zaostajem, jer me on ne motiviše”. Ne pripisujte svoju odgovornost drugima, ne krivite partnera zato što ne činite sa svojim životom ono što želite. Za vaš odnos ste odgovorni oboje, ali za to kako se vi osećate u svojoj koži i životu, ste odgovorni isključivo vi.

Zato, pre nego zaključite da on/ona nije prava osoba za vas, zapitajte se čime ste zapravo nezadovoljni i na koji način sami doprinosite tome da se nalazite u situaciji u kojoj ste. Posledično razmotrite načine na koje možete sami povećati kvalitet svog života.

S druge strane, nekada nismo ni svesni na koje načine sami sebi kvarimo sreću, još manje zašto to radimo. Ne razumemo zašto “uvek biramo pogrešne”, zašto se “baš za mene lepe takvi/e”, zašto mi se “svaka veza završi tako što iz nje pobegnem čim postane ozbiljno”… Kada u određenoj oblasti života dugo pokazujete ponašanje koje ne vodi vašem zadovoljstvu, već samo pogrešnim izborima i postupcima, a pri tom ne znate zašto se tako vladate ili kako to da promenite, uputno je potražiti psihološku pomoć. Ovo ne znači da imate neki psihijatrijski poremećaj, već da postoje neka vaša uverenja, kojih možda i niste svesni, a koja su iracionalna i sapliću vas na putu uspešne veze (kada već gvorimo o partnerskim odnosima). Psiholog tu ima zadatak da vam pomogne da otkrijete koja su pogrešna uverenja i kako da ih zamenite realnim sagledavanjem sebe, partnera i funkcionisanja u partnerskim odnosima.

  1. Koliko svakodnevne obaveze utiču na to da bračni partneri prestanu da posmatraju jedno drugo na način na koji su to činili u početku veze i braka?

Svi imamo svakodnevne obaveze, ali ne utiče to na svaki par na isti način. Ne uđe svaki par u kolotečinu zato što ima uobičajene svakodnevne obaveze. Svi mi imamo za obavezu da skuvamo ručak, idemo u kupovinu, sredimo kuću, peremo i peglamo veš, plaćamo račune, idemo na posao. Ali ako nam to postane jedina ili glavna okupacija i način na koji provodimo vreme, ako prestanemo da ulažemo u svoj odnos sa partnerom, onda je monotonija neizbežna. Pa ko se ne bi osećao “smoreno” i zarobljeno u sopstvenoj svakodnevnici, kada ne bi imao neki izvor zabave? Dakle, održavajte kuću prihvatljivo čistom, plaćajte rauče i idite na posao, ali organizujte se tako da imate što više slobodnog vrema i da ga provodite tako što ćete raditi nešto sa svojim partnerom ali drugačije od onoga kako sada funkcionišete, isprobajte nešto novo i zajedno se zabavite. Zabava i monotonija jedno drugo isključuju.

  1. Postoji teza da „djeca učvršćuju brak“ i da kriza u bračnim odnosima (nekada i razvod) nastaje kada se djeca osamostale i krenu svojim putem. Istina ili zabluda?

Deca niti učvršćuju, niti narušavaju bračne odnose. U braku su dvoje odraslih ljudi, a ne deca. Kvalitet braka dakle ne zavisi od prisustva/odsustva dece, nego od toga kakav je partnerski odnos. Ljudi  umeju da zapostave svoj brak, da zaborave da su muž i žena i potpuno se posvete samo ulozi mame i tate. To onda bude problem kada deca odrastu, pa napuste roditeljski dom, a ljudi koji su dvadeset godina bili samo roditelji, a zaboravili da budu partneri, tada budu u problemu jer nema više dece da im ispune vreme i okupiraju pažnju, pa su neminovono upućeni jedno da drugo. A kada dve decenije vi praktično nemate brak, to je vrlo nezgodno, jer vi ne znate kako da provodite vreme sa tom osobom koja je sada toliko starija i drugačija od one s kojom ste stupili u brak pre puno godina. Zato se neki parovi odlučuju da ponovo postanu roditelji kada im se starija dece odsele, jer ne znaju kako sami da provode vreme i funkcionišu.

  1. Kada dvoje mladih započnu zajednički život, neminovno sazrijevaju tokom braka, mijenjaju lične i životne prioritete, a nekada i vrijednosti i uvjerenja. Da li je promjena krucijalnih vrijednosti i uvjerenja „krivac“ za bračnu krizu? I kako to prevazići?

Istina je, celog života se menjamo, sazrevamo, učimo nešto novo i učimo da na stvari i život gledamo drugačije nego u mladosti. Za brak može biti problem ako se ljudi razvijaju na različite načine, u različitim smerovim i počinju da se razilaze u ključnim životnim vrednostima i očekivanjima od života i partnerskog odnosa.

U skladu sa ovim lako je zaključiti da svaki partnerski odnos prolazi kroz neke razvojne faze, a svaka razvojna faza sa sobom nosi jedan krizan period. Kriza podrazumeva da smo na nekoj prekretnici, imamo izazov koji ako uspešno rešimo postajemo bolja verzija sebe ili ako se zaglavimo imamo problem u funkcionoisnju u toj određenoj oblasti. To za partnerski odnos znači da se mi periodično suočavamo sa nekim razvojnim faza – upoznavanje, izgradnja osnosa i poverenja, stupanje u brak, učimo se podeli obaveza i zajedničkom životu, postajemo roditelji, pa treba uskladiti posao-brak-roditeljstvo-socijalni život-familiju, pa dođe i drugo dete, pa to ponovo poremeti ustaljenu ravnotežu, deca prolaze kroz svoje razvoje faze, mi starimo dolazimo do krize srednjih godina, umiru nam roditelji, odlazimo u penziju… Svako od nas prolazi kroz razvojne periode, naša deca prolaze kroz razvojne stadijume, naši odnosi menjaju dinamiku… Uh! Puno je izazova, ali se oni dobro prevazilaze dokle god ljudi umeju da prepoznaju dobro u onom drugom, dokle god vole svog partnera, dokle god umeju zdravo da komuniciraju i rešavaju konflikte i dokle god su spremni da rade na svom odnosu.

Nekada naravno postoje nepremostive razlike i sukobi, ali moje je mišljenje da to počiva na pogrešnom izboru partnera od samog početka. Sistem vrednosti je nešto što se malo i retko menja tokom života. Tako da ako postoje nesuglasice na ovom polju ili se partner ne uklapa u naš sistem vrednosti, to je najverovatnije bilo tako od samog početka samo nismo bili toga svesni.

  1. Gdje najčešće „škripi“ kada bračni partneri jedno drugom postanu stranci?

Jedno drugom postajemo stranci, imamo utisak da smo jedno drugom daleki, da nismo povezani, onda kada dugo zapostavljamo svoj odnos, kada se ne poveravamo jedno drugom, kada ne razgovaramo o bitnim stvarima, kada ne komuniciramo svoje emocije, kada ne slušamo jedno drugo, kada ne provodimo kvalitetno vreme zajedno. Ljudi jedni drugima završavaju rečenice kada postoji dobra komunikacija i kada možete lako pretpostaviti šta ono drugo misli. A to možete samo ako ste puno puta razgovarali o tome kako partner razmišlja i kako se oseća u različitim situacijama. Dakle, posvećenost partneru i zdrava komunikacija je ključ bliskosti.

  1. Kada je razvod najbolje rješenje?

Kada se brak ne može popraviti, bolje je razvesti se nego ostati u odnosu koji je po partnere u psihološkom smislu toksičan. Ako dvoje ljudi potraže i bračnog terapeuta i zaista se potrudne da poprave odnos i vide da i dalje nema pomaka, da jednostavno više ne ispunjavaju potrebe jedno drugom, da im taj odnos ne prija i da to nema perspektivu da se popravi, onda je zdravije prekinuti takav odnos, nego ostati do kraja života u relaciji koja vam ne prija. Nekada ljudi ni ne žele da pokušavaju da poprave odnos, ali i to je pokazatelj toga koliko je nekom stalo do partnera, do tog braka itd. Takođe, tu se može otovoriti i niz pitanja vezano za izbor partnera, za različite načine na koje nekada ljudi sebe sabotiraju u ljubavnom životu, ali to traži tekst za sebe. Elem, ako bismo dali odgovor u jednoj rečenici, to bi bilo da je bolje dobar razvod nego, loš brak. Ako se brak ne da popraviti, a vi ste nesrećni u toj relaciji, bolje je da brak okončate. Kada ste nesrećni u partnerskom odnosu, onda to ne može koristiti ni vama, ni deci, ni partneru. Svakako, ne treba ishitreno ni ulaziti u brak, ali ni izlaziti iz njega. Kao što rekosmo, puno je faktora i uticaja koje treba razmotriti kada ispitujemo šta “ne štima” u našem odnosa, utvrditi kako se i da li to da prevazići, pa tek onda doneti odluku o očuvanju ili prekidu bračnog odnosa.

Advertisements


1 коментар

Zašto ostajemo u lošim vezama?

Više puta sam čula priču – ja sam u dugoj, „ozbiljnoj“ vezi – volim svog partnera, zajedno smo godinama, jako se dobro poznajmo, puno toga smo zajedno prošli. Međutim, već mesecima, a možda ima i čitava godina, kako sam sve više nesrećna. Ne uživam više u njegovom društvu, osećam kao da me guši, vreme koje provodimo zajdeno doživljavam kao obavezu, seksa je sve ređe, a i kad imamo odnose nekako kao da smo tu samo da „odradimo posao“. Nezadovoljna sam.

images (65)

 

Jasno je da kada imate pored sebe nekog sa kim ste dugo zajedno i koga još uvek na neki način volite, ne treba od te osobe i veze odustati čim se pojavi prva prepreka ili kada je teško. Partenrski odnos, kao i svaki drugi drugotrajni međuljudski odnos, treba negovati, u njega ulagati vreme, energiju, trud. Međutim, nekada ljudi toliko naruše svoje odnose da ih više nije moguće popraviti, a nekada se jednostavno tokom godina razviju u potpuno različitim pravcima da više ne vide sebe u paru. Ipak, i pored dugotrajnog nezadovoljstva, ostaju u takvoj vezi. Zašto? Da li su svi ti ljudi mazohisti koji uživaju da muče sebe?

images (22)

To je pitanje koje nekada ovi ljudi sami sabi postavljaju „Bože, da li sam ja toliki mazohista kada sebi ovo uporno radim?“. Odgovor je ne. Razlozi mogu biti različiti, ali čini mi se da su dve varijante najčešće:

  • Veze tako funkcionišu. Svi parovi vremenom uđu u kolotečinu i postanu nezadovoljni, ali posle dovoljno vremena se naviknu.
  • Strah me je da budem sam/a. Šta ću ako me napusti i budem sam/a?

Prva opcija je zabluda, a druga je iracionalni strah. Okreni obrni ne valja. Nije funkcionalno, jer ste nesrećni, hronično nezadovoljni, u vezi koja vam ne prija, sa osobom koja vas ne ispunjava.

Što se tiče uverenja da sve veze tako funkcionišu, potrebno je znati da to nije istina. Kao što rekoh partenrski odnos je relacija koja se gradi i neguje. Naravno da ne možemo da budemo jednako uzbuđeni posle 10 godina veze/braka, kao u prvih mesec dana, ali to ne znači da se nezadovoljstvo podrazumeva. Treba ulagati u svog prtnera/ku i u zajednički provedeno vreme. Prošetajte, obiđite neka nova mesta, činite mala iznenađenja s vremena na vreme jedno za drugo, isprobavajte zajedno nove svtari u krevetu i van njega 🙂 razgovarajte, gledajte se, gledajte se u oči, grlite se, izdvojte svake nedelje (ako ne možete svakog dana) vreme samo za vas dvoje.

3495_web-shutterstock_21767713_iff

Što se druge varijante tiče – separacioni strah, strah od odvajanja, je normalan strah dece. Kada smo mali mi objektivno ne možemo da opstanemo sami, potrebni su nam roditelji da se staraju o nama. U skladu s tim logično je da se bojimo da nas ne napuste, jer bismo u tom slučaju bili potpuno bespomoćni . Kako odrastamo sve smo više samostalni i roditelji su nam sve manje potrebni (što ne znači da su nam manje važni). Međutim, nekada ljudi ne prevaziđu ovaj strah kada je tome vreme, nego i u odraslom dobu veruju da ne bi mogli da opstanu sami i „potrebno“ im je da uvek imaju nekog pored sebe, čak i kada im ta veza ne prija, nekada čak i kada ima fizičkog nasilja. To su naravno iracionalna uverenja koja je potrebno ispraviti – samostalno, uz pomoć literature ili psihologa. To je svakako neophodan korak ka realnoj slici sebe, a onda i odlučivanju da li zasita želite da budete sa osobom s kojom ste ili bi vam više prijalo da se raziđete. Kada se bojite da biste se „raspali“ kada biste izgubili partnera/partnerku onda sebi ne ostavljate drugi izbor nego da stalno popuštate i pravite kompromise – da budete hronično nezadovoljni.


Оставите коментар

Slušajte pažljivo!

Osnova kvalitetnog međuljudskog odnosa je dobra komunikacija. Adekvatna komunikacija podrazumeva, s jedne strane, da na jasan i socijalno prihvatljiv način iznosimo svoje stavove, emocije, uverenja, želje; a s druge strane, da umemo da saslušamo drugu stranu. Ovo važi za sve odnose – poslovne, porodične, partnerske, prijateljske.

 images (7)

Često po raznim časopisima možemo naići da ljubavne savete koji nam poručuju da slušamo svog partenra. Ali rekto koji nam daje konkretne instrukcije kako da to činimo. Pa sam mislila da sa vama podeli par, čini mi se, korisnih smernica.

Kada vam ljudi nešto govore (pogotovo ako im je to važno!) ostavite sve što u tom trenutku radite. Nije dovoljno da s vremena na vreme kažete „Slušam te“ i da nastavljate da perete sudove, sređujete dokumenta, tražite nešto po svom ormaru i sl. Pre svega, ne možete se dovoljno posvetiti osobi ako je ne posmatrate dok vam govori (neverbalne poruke su često značajnije od verbalnih poruka), a s druge strane sve i da se zaista trudite da pažljivo slušate svog sagovornika, on neće imati takav utisak. Osetiće da vam nije dovoljno važan u tom trenutku i verovatno neće biti dovoljno prijemčiv da vam ispriča sve ono što bi želeo, kada bi imao utisak da ste mu u potpunosti posvetili svoju pažnju. Često ljudi kada nam se obraćaju sa željom da podele nešto sa nama (bilo to lepa ili tužna vest), pre svega žele da to PODELE SA NEKIM KOME SU VAŽNI I KO JE NJIMA VAŽAN; a tek posle da eventualno dobiju neki savet. Dakle, ostavite sve što u tom trenutku radite i stavite svom sagovorniku do znanja da vam je važno da čujete šta ima da vam kaže.

Ne prekidajte! Iako vam se neko obraća zbog toga što želi da čuje i vaše mišljenje, potrebno je da pustite osobu da vam najpre ispriča ono što je njoj važno i što smatra da je potrebno da čujete kako biste mogli da date adekvatnu povratnu infomaciju. Ljudi su često nestrpljivi da kažu ono što imaju na pameti, pa neosetljivo i prečesto prekidaju svoje sagovornike. Ovo, ponovo, šalje negativnu poruku – „Nije važno šta ti imaš da kažeš. Moje mišljenje je važno. Zato slušaj ti mene.“ Ako neko traži vaše mišljenje, to je verovatno zato što ga ceni, ali nikome neće biti pravo da stekne utisak da vi ne marite za ono što on ima da kaže. Dakle, strpite se malo. Doći će red i na vas da kažete šta imate.

 images (11)

Ako vam nešto nije jasno, ne upadajte sagovornuki u reč. Sačekajte da završi, pa ga onda pitajte da vam pojasni sve što vam nije jasno. Ako ga budete prekidali dok iznosi svoje razmišljanje, prvo će ga verovatno nervirati što mu svako malo upadate u reč; a drugo prekidaćete misaoni tok te osobe, te će se lako destiti da zaboravi da vam kaže nešto što joj je bilo važno.

 images (9)

Ne „skačite“ na zaključke. Niko od nas nema sposobnost da čita tuđe misli, ma koliko dobro poznavali tu osobu. Zato, ako dođete do neke pretpostavke, pitajte svog sagovornika da li ste ga dobro razumeli. Ako niste, s jedne strane dobićete pravu informaciju pa neće biti zabune, a s druge strane vaš sagovornik će znati da ga pažljivo slušate i da vam je stalo da razumete o čemu govori, te svakako neće imati šta da vam zameri. Ako je vaša pretpostavka bila tačna, jednostavno ćete dobiti potvrdu da ste dobro razumeli i to je to.

 images (8)

I još jedna stvar, pitajte sagovornika šta želi od vas – da ga saslušate, posavetujete ili nešto treće ili sve od navedenog. Naime, nekada ljudi samo žele da se „emotivno izventiliraju“, tj. da vam ispričaju šta im leži na duši i NIŠTA VIŠE. Odnosno, ne žele da im držite životne lekcije i „prosipate mudrost“. Samo da budete tu za njih. A nekada žele da čuju i vaše mišljenje. Ali opet, osim ako ne znate da gledate u kuglu, ne možete znati šta očekuju od vas ako ih ne pitate.

 download (3)

Nadam se da će vam ove smernice biti korisne u komunikaciji.


Оставите коментар

Tipovi partnerske vezanosti

Verovatno se svako od nas bar nekad zapitao da li postoji određeni tip muškarca/devojke koji nas privlače. I najčešće postoji. Razne psihološke teorije to tumače na različite načine, a jedna od njih je – da smo tokom detinjstva razvili određen tip emotivne vezanosti za svoje roditelje koji kasnije prenosimo i na partnere. Dakle, u zavisnosti od našeg ranog iskustva sa roditeljima, donosimo zaključke o drugim ljudima i u skladu sa tim uverenjima biramo partnere.

Po ovom pristupu razlikujemo sigurnu, iznegavajuću i ambivalentnu vrstu afektivne vezanosti.

Sigurna afektivna vezanost

3495_web-shutterstock_21767713_iff

Osobe koje su oformile ovu vrstu vezanosti sećaju se svojih roditelja kao toplih i osećajnih. To su ljudi koji i maju visok nivosvesti o svojoj vrednosti. Smatraju da se drugim ljudima generalno može verovati i da imaju dobre namere. Veruju da se uopšteno gledano dopadaju ljudima, te su orijentisani na međuljudske odnose. Žele intimne, a ne površne veze. U partnerskim odnosima vode računa o balansu bliskosti i autonomije.

Izbegavajuća afektivna vezanost

Ljudi koje karakteriše izbegavajuća afetivna vezanost svojih majki se sećaju kao hladnih i odbojnih. Sumnjaju u iskrenost namera drugih ljudi, u skladu sa tim nemaju mnogo poverenja u druge i smatraju da se ni na koga ne mogu osloniti. Kada se radi o socijalnim relacijama, može se reći da nemaju dovoljno samopouzdanja. U partnerskim odnosima drže distancu i organičavaju intimnost. Veliki značaj pridaju materijalnim postignućima.

images (35)

Ambivalentna afektivna vezanost 

Ovi ljudi svoje očeve pamte kao nepravedne. Smatraju druge ljude komplikovanim i teškim za razumevanje. Veruju da ljudi nemaju dovoljno kontrole nad sopstvenim životom. U partnerskim odnosima pokazuju izrazitu potrebu za intimnošću i insistiraju na smanjenju autonomije pojedinca u vezi. Boje se odbijanja.

images (39)

Nadam se da ste uspeli da se prepoznate u nekom od ovih tipova i da ste, možda, razmislili o tome koliko vam je dosadašnji način afektivnog vezivanja u partenrskim odnosima odgovarao. Ako nalazite da ga treba menjati, razmislite o željenom stanju; a ako ste zadovoljni – samo nastavite tako 🙂

download (24)