Ljubav ili zaljubljenost

Uspeh u obrazovanju i poslu zavisi od više fakora, kao i sve uostalom, ali recimo po najviše od toga koliko dobro poznajete materiju kojom se bavite. A kada se radi o partnerskim odnosima? Od čega tu zavisi uspeh? Pa ponovo od više činilaca, ali za početak od realnog sagledavanja partnera i odnosa u kome smo. U zavisnosti od toga da li gledamo kroz „ružičaste naočare“ ili ne govorimo o zaljubljenosti, odnosno o ljubavi. Poznavanje razlike između ove dve emocije je jako važno za izbor partnera, ali i kasnije negovanje odnosa dvoje ljudi. Dakle, verujem da bi ovaj tekst mogao biti zanimljiv i koristan svima kojima traže „srodnu dušu“ ili su već u emotivnom odnosu…

Prva razlika između ljubavi i zaljubljenosti je dakle odnos prema realnosti. Kada je osoba zaljubljena ona svog partnera ne vidi onakvim kakav on/ona zaista jeste, već onako kakav bi želela da bude. Kada nekoga zaista poznajemo, sa njegovim vrlinama i manama onda možemo govoriti o ljubavi. Kod zaljublenosti partnera doživljavao idealnim.

Zatim, kada smo zaljublejni gotovo da smo opsednuti drugom osobom. Praktično sve vreme mislimo o njoj. U ljubavi je situacija drugačija. Bavimo se i drugim aspektima svog života, a ne samo voljenom osobom.

Zaljubljeni veruju da ne mogu živeti bez svog partnera ili da bi im u najmanju ruku život bio prazan i besmislen. Oni koji vole znaju da bi patili izvesno vreme nakon razilaženja sa partnerom, ali da bi vremenom preboleli i da bi svakako njihov život imao smisla i bio ispunjen bez obzira da li sa tim, nekim drugim partnerom ili bez partnera.

Intenzitet osećanja je takođe jedna lako uočljiva razlika između ljubavi i zaljubljenosti. Naime, kada nekog volimo mi samo povremeno osećamo snažna osećanja prema toj osobi, a kada smo zaljubljeni gotovo smo stalno u afektu, tj. osećamo jaka osećanja prema partneru.

Dakle, zašto je važno poznavati razliku između ove dve emocije? Zato što zaljubljenost najčešće ne vodi dalje u ljubav (kako se često misli) već razočaranju. Kako je na početku slika idealizovana, iskrivljena vremenom uvidimo da smo osobu pogrešno procenili i razočaramo se. Ako pak s druge strane dozvolimo sebi da postepeno upoznajemo partnera, dajemo sebi priliku da realno sagledamo drugu stranu i izgradimo zdrav odnos ili barem na vreme izađemo iz relacije sa nekim ko nam ne odgovara.

Uporno ulaženje u odnose sa osobama koje nam ne odgovaraju i gde je veza neminovno osuđena na propast govori o obrascu u ponašanju neke osobe. Obrasci u delanju su odraz šablona u mišljenju. Ovi šabloni često traže da osoba potraži pomoć psihologa kako bi ga najpre prepoznala, a zatim i zamenila realnim sagledavanjem stvari.

Lekovi ili razgovor

Život savremenog čoveka je jako stresan. Postoji puno uloga koje svakodnevno treba uspešno obavljati. Kada imate mnogo obaveza, a limitirano vreme očekuje se da u svemu delate brzo. Ovo se odnosi na sve – dolaženje do potrebnih informacija, završavanje obaveza na poslu, priprema obroka, saniranje kvara na automobilu, dostizanje željenog fizičkog izgleda, lečenje laringitisa, prevladavanje tuge zbog važnog gubitka…

Imamo imperativ da svoje obaveze i probleme brzo razrešavamo i završavamo!

            Kada ovako sagledamo stvari jasno je zašto se nekada ljudi pre odluče da posete lekara/psihijatra i zatraže lekove koji će im olakšati svakodnevno funkcionisanje, nego što će se obratiti psihologu ili psihoterapeutu u cilju rešavnja neke psihičke tegobe. Razumljivo, ali koliko je mudro?

Kada su u pitanji psihijatrijski poremećaji, a posebno oni koje karakteriše teža simptomatologija psihofarmaci (lekovi) su neophodni.

            Međutim, kada se radi o disfunkcionalnosti u određenoj oblasti života, a ne o poremećaju, lekovi (posebno ako su jedini vid tretamana!) nisu najbolje rešenje. Zašto? Zato što mnogi problemi traže da budu obrađeni kroz razgovor – osvešćeni i razrešeni. Ako se na primer plašite svog šefa, ostajete prekovremeno na poslu, imate loše odnose sa kolegama, lako se uzmenirite i „planete“, osećate se napeto i ne možete noću lako da zaspite, možete otići kod lekara i tražiti neki lek za smirenje. Od njega ćete verovatno lakše zaspivati, a i reakcije će vam u interakciji sa drugima biti blaže.

Ipak, u ovakvom slučaju uzimati lekove, a ne potražiti psihološku pomoć je isto kao da imate upalu u organizmu, ranu koja je zagnojila i skočila vam je temperatura, a vi pijete andol da obarate temperaturu, a gnoj i upala i dalje tinjaju u vašem organizmu. Dakle, lekovi će u ovakvoj situaciji brzo, ali samo privremeno ublažiti simptome (znake da nešto nije ok), ali neće rešiti problem. „Drži bure vodu, dok majstori odu.“ Šta više, brojni medikamenti posle određenog vremena konzumiranja izazivaju zavisnost pa su vam potrebne sve veće količine za isti efekat.

Pravo rešenje bilo bi da se obratite psihologu ili psihološkom savetniku i uvidite zašto lako planete, zašto imate teškoće u komunikaciji, zašto teško zaspivate, a onda i šta možete da promenite u svom načinu mišljenja i delanja da biste se bolje osećali i bili zadovoljniji. Ovakvim radom na sebi dugoročno rešavate problem i povećavate stepen svog blagostanja.

Kome je zapravo potreban psiholog?

Ako se ne bavite nekom humanističkom naukom, verovatno vam nije najjasnija razlika između psihijatra, psihologa, psihološkog savetnika i psihoterapeuta. Ko šta radi, za šta se kome obratiti i da li sam lud ako mi je pomoć bilo koga od njih potrebna?

Psihijatar – psihijatar je osoba koja je završila najpre osnovne studije medicine, a zatim i specijalizaciju iz psihijatrije. Ovi stručnjaci se po prirodi svoje profesije pre svega usmeravaju na psihopatpološke pojave, dakle psihičke poremećaje, bolesti. Oni poznaju psihološke teorije o zdravom razvoju ličnosti, ali primaran fokus je na bolesti, a ne na zdravom razvoju, jer je njihov osnovni zadatak da leče. Psihijatri su jedini stručnjici koji se bave psihičkim problemima koji su obučeni i ovlašćeni da pripisuju lekove!

Psiholog – diplomirani psiholog je osoba koja je završila četvorogodišnje studije na departamnu za psihologiju, najčešće pri filozofskom fakultetu (kažem najčešće zato što poslednjih godina postoje i privatni univerziteti koji nisu tako organizovani). Psiholozi se primarno bave normalnim razvojem ličnosti izučavajući razne teorije ličnosti. Oni naravno poznaju i psihopatologiju, tj. psihičke poremećaje i često su važni saradnici psihijatrima kojima u dijagnostikovanju bolesti pomažu primenom psiholoških testova. Psihološko testiranje jedino su obučeni i ovlašćeni da rade psiholozi.

Nezavisno od bilo kog fakulteta postoje posebne višegodišnje obuke iz oblasti psihološkog savetovanja i psihoterapije. Te obuke podrazumevaju detaljno upoznavanje sa određenom teorijom ličnosti i sa tehnikama pomaganja ljudima koje se oslanjaju na teoriju od koje polaze. Sigurno ste čuli barem za neki psihoterapeutski pravac, a ja ću pomenuti samo neke od mnogobrojnih – Psihoanaliza, REBT, KBT (kognitivno-bihejvioralna terapija), TA (transakciona analiza), Geštalt, Muziko terapija, Psihodrama…

Psihološkim savetnikom ili psihoterapeutom može se zvati samo neko ko je završio posebnu obuku. Samo završen fakultet i zvanje psihijatra ili psihologa ne čini nekoga automatski i psihoterapeutom, jer savetodavni i terapijski rad je nešto što se detaljno uči i praktično savladava samo na ovim posebni edukacijama.

Psihološki savetnik – osoba koja je prošla neku od pomenutih obuka i ima zvanje npr. transakcioni analitičar savetnik. Savetnici ne mogu raditi sa ljudima koji imaju dijagnostikovan neki psihijatrijski poremećaj, osim ako su psihijatri ili psiholozi, koji po svom primarnom obrazovanju svakako poznaju prirodu psihopatologije (poremećaja). Obuka traje najčešće 2-3 godine.

Psihoterapeut – osoba koja je prošla neku od pomenutih obuka i ima zvanje npr. transakcioni analitičar psihoterapeut. Obuka traje najčešće 4-5 godina. Psihoterapeuti su obučeni za rad sa svim ljudima, dakle bez obzira na postojanje psihičke bolesti.

Ono što se uči (pod nadzorom edukatora sa višegodišnjim iskustvom u radu sa ljudima) jeste kako pomoći klijentu (osobi koja se obraća za pomoć) da uvidi u čemu je uzrok njegovog problema, kako da ga reši i postane spreman da na dalje samostalno rešava životne dileme i probleme. Dakle, cilj je da klijent reši problem i dovoljno se osnaži da mu stručna pomoć više ne treba za adekvatno svakodnevno funkcionisanje.

Iz ovoga vidimo da se stručnjacima možemo obratiti i kada nemamo dijagnostikovanu psihičku bolest. Ako imate veliku dilemu, odluku koju treba doneti a ne uspevate sami da je donesete; ako primećujete da imate teškoće u određenoj oblasti funkcionisanja – partnerski odnos, komunikacija sa porodicom/kolegama, ishrana, organizovanje vremena, istrajavanje u donetim odlukama… to nisu bolesti, ali jesu problemi koji narušavaju u većoj ili manjoj meri kvalitet vašeg života. Nekada je za rešavanje takvih „kamena spoticanja“ dovoljno da učestvujete na nekoj psihološko-edukativnoj radionici ili da pročitate knjigu i da usvojite uspešniji obrazac delanja. Međutim ponekad to nije dovoljno i potrebno je obratiti se nekome za pomoć.

Ako vas boli zub otići ćete kod stomatologa, ako vas probada srce otići ćete kod kardiologa, ako vam je pukla guma na automobilu obratićete se vulkanizeru, a kada su u pitanju problemi iz oblasti psihe i međuljudskog funkcionisanja obraćate se onima koji su za to obučeni a čije sam polje delanja i obrazovanja objasnila na početku.

Prepoznajte šta vam je potrebno i posegnite za tim. Podignite kvalitet svog života na viši nivo! 🙂 

 

Anger management

Da li ste ikada prisustvovali situaciji u kojoj je neko nekontrolisano iskazao svoj bes? Potpuno neadekvatno situaciji počeo da viče, psuje, preti, lomi stvari, možda čak i fizički nekoga napada. Verujem da jeste. Možda ste to upravo bili vi.

Izlive besa viđamo kod ljudi za koje kažemo da su konfliktni, da sve shvataju pogrešno, preterano reaguju, stalno traže kavgu… Ali i kod onih koji su mirni, tihi, strpljivi. E ovi drugi su predmet mog današnjeg pisanja.

Naime, kada neko sebi ne dozvoljava da se naljuti, da kaže šta mu/joj smeta, da se suprotstavi i hronično se ponaša kao da je sve ok, a zapravo je puno toga što mu/joj se ne dopada (posebno u relaciji sa ljudima) onda je samo pitanje u kom će trenutku doći do “eksplozije”. Čaša se puni, puni pa se prelije i tada imamo reakciju besa,a ne adekvatne ljutnje. Tada se odreaguje u jednoj situaciji na sve one prilike kada je ljutnja bila inhibirana. Sve što se tokom dužeg vremena skupljano, sada se prosipa uz jak afekt – bes.

Važno je naučiti kako da se ljutite i da tu ljutnju pokazujete drugima na socijalno prihvatljiv način.

Kada to ne činimo, ta emocija ne isparava, već se skuplja u nama i čeka trenutak kada će biti izbačena. Tako se ljutnja iz jedne, druge, treće, pete situacije sabiraju i prerastaju u bes koji eskalira u često potpuno neočekivanom trenutku. Ova reakcija, naravno, ne bude srazmerna povodu, pa pored ostalih prisutnih i sama osoba često bude iznenađena intenzitetom svoje reakcije.

Zašto ovo nije dobro? Zato što kada vam nešto smeta ne saopštavate to drugima, pa oni ne menjaju svoje ponašanje prema vama koje vam se ne dopada, vi bivate hronično nezadovoljni, a na kraju kada dođe do kulminacije ponesete se toliko neadekvatno da time niti šta rešite, niti se osećate ok, niti ste unapredili svoje međuljudske odnose, naprotiv.

Ljudi koji ovako funkcionišu najčešće imaju takozvanu zabranu na osećanje ljutnje. Veruju da nije ok ljutiti se, barem ne sve dok se ne skupi dovoljno materijala zbog koga ste ljuti. A kada se skupi dovoljno, onda dolazi kabum! izliv besa.

Ljudi koji sebi ne dozvoljavaju da se ljute, najčešće moraju raditi sa psihologom na ovoj temi, ne bi li prepoznali sva iracionalna uverenja koja leže iza zabrane na emociju ljutnje i usvojili mesto njih nova, zdrava, racionalna uverenja i sisteme ponašanja, kojima će sebi omogućiti da se ponašaju asertivno, da poštuju druge ali i sebe i posledično učine svoj život kvalitetnijim, a sebe srećnijim.

U filmu “anger management” na komičan način prikazano je kako višegodišnje potiskivanje ljutnje može da dovede do niskog samopouzdanja i problema u životu i koliko je važno pravovremeno izražavati svoja nezadovoljstva.

Film preporučujem i pozivam vas da komentarišete tekst.