Više puta sam čula priču – ja sam u dugoj, „ozbiljnoj“ vezi – volim svog partnera, zajedno smo godinama, jako se dobro poznajmo, puno toga smo zajedno prošli. Međutim, već mesecima, a možda ima i čitava godina, kako sam sve više nesrećna. Ne uživam više u njegovom društvu, osećam kao da me guši, vreme koje provodimo zajdeno doživljavam kao obavezu, seksa je sve ređe, a i kad imamo odnose nekako kao da smo tu samo da „odradimo posao“. Nezadovoljna sam.
Jasno je da kada imate pored sebe nekog sa kim ste dugo zajedno i koga još uvek na neki način volite, ne treba od te osobe i veze odustati čim se pojavi prva prepreka ili kada je teško. Partenrski odnos, kao i svaki drugi drugotrajni međuljudski odnos, treba negovati, u njega ulagati vreme, energiju, trud. Međutim, nekada ljudi toliko naruše svoje odnose da ih više nije moguće popraviti, a nekada se jednostavno tokom godina razviju u potpuno različitim pravcima da više ne vide sebe u paru. Ipak, i pored dugotrajnog nezadovoljstva, ostaju u takvoj vezi. Zašto? Da li su svi ti ljudi mazohisti koji uživaju da muče sebe?
To je pitanje koje nekada ovi ljudi sami sabi postavljaju „Bože, da li sam ja toliki mazohista kada sebi ovo uporno radim?“. Odgovor je ne. Razlozi mogu biti različiti, ali čini mi se da su dve varijante najčešće:
- Veze tako funkcionišu. Svi parovi vremenom uđu u kolotečinu i postanu nezadovoljni, ali posle dovoljno vremena se naviknu.
- Strah me je da budem sam/a. Šta ću ako me napusti i budem sam/a?
Prva opcija je zabluda, a druga je iracionalni strah. Okreni obrni ne valja. Nije funkcionalno, jer ste nesrećni, hronično nezadovoljni, u vezi koja vam ne prija, sa osobom koja vas ne ispunjava.
Što se tiče uverenja da sve veze tako funkcionišu, potrebno je znati da to nije istina. Kao što rekoh partenrski odnos je relacija koja se gradi i neguje. Naravno da ne možemo da budemo jednako uzbuđeni posle 10 godina veze/braka, kao u prvih mesec dana, ali to ne znači da se nezadovoljstvo podrazumeva. Treba ulagati u svog prtnera/ku i u zajednički provedeno vreme. Prošetajte, obiđite neka nova mesta, činite mala iznenađenja s vremena na vreme jedno za drugo, isprobavajte zajedno nove svtari u krevetu i van njega 🙂 razgovarajte, gledajte se, gledajte se u oči, grlite se, izdvojte svake nedelje (ako ne možete svakog dana) vreme samo za vas dvoje.
Što se druge varijante tiče – separacioni strah, strah od odvajanja, je normalan strah dece. Kada smo mali mi objektivno ne možemo da opstanemo sami, potrebni su nam roditelji da se staraju o nama. U skladu s tim logično je da se bojimo da nas ne napuste, jer bismo u tom slučaju bili potpuno bespomoćni . Kako odrastamo sve smo više samostalni i roditelji su nam sve manje potrebni (što ne znači da su nam manje važni). Međutim, nekada ljudi ne prevaziđu ovaj strah kada je tome vreme, nego i u odraslom dobu veruju da ne bi mogli da opstanu sami i „potrebno“ im je da uvek imaju nekog pored sebe, čak i kada im ta veza ne prija, nekada čak i kada ima fizičkog nasilja. To su naravno iracionalna uverenja koja je potrebno ispraviti – samostalno, uz pomoć literature ili psihologa. To je svakako neophodan korak ka realnoj slici sebe, a onda i odlučivanju da li zasita želite da budete sa osobom s kojom ste ili bi vam više prijalo da se raziđete. Kada se bojite da biste se „raspali“ kada biste izgubili partnera/partnerku onda sebi ne ostavljate drugi izbor nego da stalno popuštate i pravite kompromise – da budete hronično nezadovoljni.
Rad na sebi 