U braku mi je postalo dosadno – da li je to znak da se više ne volimo?

Ljudi vrlo često utisak da im je zabavno ili dosadno u odnosu sa partnerom prepoznaju kao znak postojanja ili odsustva ljubavi. Da li je ovo zaista pokazatelj na koji je dobro osloniti se pri proceni kvaliteta emotivnog odnosa?

Hajde da najpre definišemo ljubav. Ljubav podrazumeva jedan kompleksan emotivni odnos u kome partneri koji se vole prepoznaju jedno drugo kao sebi veoma važna bića kod kojih uviđaju mnogo toga dobrog. Za razliku od zaljubljenosti koja podrazumeva idealizaciju partnera, u ljubavi mi imamo realnu sliku o drugoj osobi i uviđamo i njene mane, a ne samo vrline, ali procenjujemo da su te mane daleko manje i daleko manje važne nego ono što prepoznajemo kao pozitivne karakteristike partnera.

S druge strane monotonija u partnerskom odnosu podrzumeva jedan ustaljen, predvidim način svakodnevnog funkcionisanja, bez iznenađenja, novih iskustava, dakle jednoličnost u odonosu dvoje ljudi.

Ako dobro pogledate ove dve definicije, videćete da ljubav i dinamičan odnos, a s druge strane odsustvo ljubavi i monotonija nisu ni na koji način međusobno uzročno posledično povezane. Ljudi mogu da se vole i da imaju “dosadnu” vezu, ali i vrlo dinamičan odnos;  s druge strane ljudi koji se vrlo površno poznaju a jako su zaljubljeni mogu da imaju vrlo strastven i uzbudljiv odnos, ali to ne znači da se vole.

Dakle, odgovor na pitanje bi bilo da, monotonija u vezi nije pokazatelj toga da li se dvoje ljudi vole ili ne, nego koliko energije i vremena ulažu u organizovanje zajedničkog vremena. Ako se ne posvećujete partneru, ne isprobavate nove stvari – hrana, seks, putovanja, izlasci, izleti itd, ne unosite raznolikost u vreme koje provodite zajedno, ne govorite o bitnim stvarima koje se dešavaju u vašim životima, postaće vam dosadno. Ali to će vam se dogoditi i u svakoj drugoj relaciji – sa kolegama, prijateljima… Da bi vam bilo zabavno, morate se pokrenuti i raditi nešto novo i drugačije. Da sumiramo, ako vam je dosadno u vezi, nemojte odmah zaključiti da ste prestali da volite partnera, već se pokrenite i zajedno osmislite nove aktivnosti u kojima biste oboje uživali.

I na kraju valja dodati jedan važan podatak – ne očekujte da Vas partner usreći i zabavi. Kako se osećamo odgovornost je nas samih, a ne našeg partnera, ne vezano za to koliko smo dugo zajedno. Čujem devojke koje kažu “da sam sa nekim drugim možda bih i ja bila zadovoljnija, motivisanija da ostvarim neke rezultate sa kojima sada zaostajem, jer me on ne motiviše”. Ne pripisujte svoju odgovornost drugima, ne krivite partnera zato što ne činite sa svojim životom ono što želite. Za vaš odnos ste odgovorni oboje, ali za to kako se vi osećate u svojoj koži i životu, ste odgovorni isključivo vi.

Zato, pre nego zaključite da on/ona nije prava osoba za vas, zapitajte se čime ste zapravo nezadovoljni i na koji način sami doprinosite tome da se nalazite u situaciji u kojoj ste. Posledično razmotrite načine na koje možete sami povećati kvalitet svog života.

S druge strane, nekada nismo ni svesni na koje načine sami sebi kvarimo sreću, još manje zašto to radimo. Ne razumemo zašto “uvek biramo pogrešne”, zašto se “baš za mene lepe takvi/e”, zašto mi se “svaka veza završi tako što iz nje pobegnem čim postane ozbiljno”… Kada u određenoj oblasti života dugo pokazujete ponašanje koje ne vodi vašem zadovoljstvu, već samo pogrešnim izborima i postupcima, a pri tom ne znate zašto se tako vladate ili kako to da promenite, uputno je potražiti psihološku pomoć. Ovo ne znači da imate neki psihijatrijski poremećaj, već da postoje neka vaša uverenja, kojih možda i niste svesni, a koja su iracionalna i sapliću vas na putu uspešne veze (kada već gvorimo o partnerskim odnosima). Psiholog tu ima zadatak da vam pomogne da otkrijete koja su pogrešna uverenja i kako da ih zamenite realnim sagledavanjem sebe, partnera i funkcionisanja u partnerskim odnosima.

2. Koliko svakodnevne obaveze utiču na to da bračni partneri prestanu da posmatraju jedno drugo na način na koji su to činili u početku veze i braka?

Svi imamo svakodnevne obaveze, ali ne utiče to na svaki par na isti način. Ne uđe svaki par u kolotečinu zato što ima uobičajene svakodnevne obaveze. Svi mi imamo za obavezu da skuvamo ručak, idemo u kupovinu, sredimo kuću, peremo i peglamo veš, plaćamo račune, idemo na posao. Ali ako nam to postane jedina ili glavna okupacija i način na koji provodimo vreme, ako prestanemo da ulažemo u svoj odnos sa partnerom, onda je monotonija neizbežna. Pa ko se ne bi osećao “smoreno” i zarobljeno u sopstvenoj svakodnevnici, kada ne bi imao neki izvor zabave? Dakle, održavajte kuću prihvatljivo čistom, plaćajte rauče i idite na posao, ali organizujte se tako da imate što više slobodnog vrema i da ga provodite tako što ćete raditi nešto sa svojim partnerom ali drugačije od onoga kako sada funkcionišete, isprobajte nešto novo i zajedno se zabavite. Zabava i monotonija jedno drugo isključuju.

3. Postoji teza da „djeca učvršćuju brak“ i da kriza u bračnim odnosima (nekada i razvod) nastaje kada se djeca osamostale i krenu svojim putem. Istina ili zabluda?

Deca niti učvršćuju, niti narušavaju bračne odnose. U braku su dvoje odraslih ljudi, a ne deca. Kvalitet braka dakle ne zavisi od prisustva/odsustva dece, nego od toga kakav je partnerski odnos. Ljudi  umeju da zapostave svoj brak, da zaborave da su muž i žena i potpuno se posvete samo ulozi mame i tate. To onda bude problem kada deca odrastu, pa napuste roditeljski dom, a ljudi koji su dvadeset godina bili samo roditelji, a zaboravili da budu partneri, tada budu u problemu jer nema više dece da im ispune vreme i okupiraju pažnju, pa su neminovono upućeni jedno da drugo. A kada dve decenije vi praktično nemate brak, to je vrlo nezgodno, jer vi ne znate kako da provodite vreme sa tom osobom koja je sada toliko starija i drugačija od one s kojom ste stupili u brak pre puno godina. Zato se neki parovi odlučuju da ponovo postanu roditelji kada im se starija dece odsele, jer ne znaju kako sami da provode vreme i funkcionišu.

4. Kada dvoje mladih započnu zajednički život, neminovno sazrijevaju tokom braka, mijenjaju lične i životne prioritete, a nekada i vrijednosti i uvjerenja. Da li je promjena krucijalnih vrijednosti i uvjerenja „krivac“ za bračnu krizu? I kako to prevazići?

Istina je, celog života se menjamo, sazrevamo, učimo nešto novo i učimo da na stvari i život gledamo drugačije nego u mladosti. Za brak može biti problem ako se ljudi razvijaju na različite načine, u različitim smerovim i počinju da se razilaze u ključnim životnim vrednostima i očekivanjima od života i partnerskog odnosa.

U skladu sa ovim lako je zaključiti da svaki partnerski odnos prolazi kroz neke razvojne faze, a svaka razvojna faza sa sobom nosi jedan krizan period. Kriza podrazumeva da smo na nekoj prekretnici, imamo izazov koji ako uspešno rešimo postajemo bolja verzija sebe ili ako se zaglavimo imamo problem u funkcionoisnju u toj određenoj oblasti. To za partnerski odnos znači da se mi periodično suočavamo sa nekim razvojnim faza – upoznavanje, izgradnja osnosa i poverenja, stupanje u brak, učimo se podeli obaveza i zajedničkom životu, postajemo roditelji, pa treba uskladiti posao-brak-roditeljstvo-socijalni život-familiju, pa dođe i drugo dete, pa to ponovo poremeti ustaljenu ravnotežu, deca prolaze kroz svoje razvoje faze, mi starimo dolazimo do krize srednjih godina, umiru nam roditelji, odlazimo u penziju… Svako od nas prolazi kroz razvojne periode, naša deca prolaze kroz razvojne stadijume, naši odnosi menjaju dinamiku… Uh! Puno je izazova, ali se oni dobro prevazilaze dokle god ljudi umeju da prepoznaju dobro u onom drugom, dokle god vole svog partnera, dokle god umeju zdravo da komuniciraju i rešavaju konflikte i dokle god su spremni da rade na svom odnosu.

Nekada naravno postoje nepremostive razlike i sukobi, ali moje je mišljenje da to počiva na pogrešnom izboru partnera od samog početka. Sistem vrednosti je nešto što se malo i retko menja tokom života. Tako da ako postoje nesuglasice na ovom polju ili se partner ne uklapa u naš sistem vrednosti, to je najverovatnije bilo tako od samog početka samo nismo bili toga svesni.

5. Gdje najčešće „škripi“ kada bračni partneri jedno drugom postanu stranci?

Jedno drugom postajemo stranci, imamo utisak da smo jedno drugom daleki, da nismo povezani, onda kada dugo zapostavljamo svoj odnos, kada se ne poveravamo jedno drugom, kada ne razgovaramo o bitnim stvarima, kada ne komuniciramo svoje emocije, kada ne slušamo jedno drugo, kada ne provodimo kvalitetno vreme zajedno. Ljudi jedni drugima završavaju rečenice kada postoji dobra komunikacija i kada možete lako pretpostaviti šta ono drugo misli. A to možete samo ako ste puno puta razgovarali o tome kako partner razmišlja i kako se oseća u različitim situacijama. Dakle, posvećenost partneru i zdrava komunikacija je ključ bliskosti.

6. Kada je razvod najbolje rješenje?

Kada se brak ne može popraviti, bolje je razvesti se nego ostati u odnosu koji je po partnere u psihološkom smislu toksičan. Ako dvoje ljudi potraže i bračnog terapeuta i zaista se potrudne da poprave odnos i vide da i dalje nema pomaka, da jednostavno više ne ispunjavaju potrebe jedno drugom, da im taj odnos ne prija i da to nema perspektivu da se popravi, onda je zdravije prekinuti takav odnos, nego ostati do kraja života u relaciji koja vam ne prija. Nekada ljudi ni ne žele da pokušavaju da poprave odnos, ali i to je pokazatelj toga koliko je nekom stalo do partnera, do tog braka itd. Takođe, tu se može otovoriti i niz pitanja vezano za izbor partnera, za različite načine na koje nekada ljudi sebe sabotiraju u ljubavnom životu, ali to traži tekst za sebe. Elem, ako bismo dali odgovor u jednoj rečenici, to bi bilo da je bolje dobar razvod nego, loš brak. Ako se brak ne da popraviti, a vi ste nesrećni u toj relaciji, bolje je da brak okončate. Kada ste nesrećni u partnerskom odnosu, onda to ne može koristiti ni vama, ni deci, ni partneru. Svakako, ne treba ishitreno ni ulaziti u brak, ali ni izlaziti iz njega. Kao što rekosmo, puno je faktora i uticaja koje treba razmotriti kada ispitujemo šta “ne štima” u našem odnosa, utvrditi kako se i da li to da prevazići, pa tek onda doneti odluku o očuvanju ili prekidu bračnog odnosa.

Psihologija besa

1.Kako psihologija definiše bes i da li on spada u korisne ili destruktivne emocije?

Pre nego se da definicija besa, dobro je dati objašnjenje kako sve emocije (osećanja) nastaju i koja je njihova funkcija.

Emocije nastaju kao posledica naše procene značenja i značaja određenog događaja. Dakle, kada se nešto dogodi, mi to najpre opazimo, zatim damo neko svoje tumačenje, odgovor na pitanje „šta ovo znači?“, a onda i napravimo procenu „da li nam je to važno?“. Isključivo u situacijama kada nešto ocenimo kao nama važno, javiće se neko osećanje. Ako je događaj po našoj proceni nebitan, emocija će izostati i mi ćemo biti potpuno ravnodušni. Što je ocena važnosti opažene situacije veća, utoliko će i emocija koja se javlja kao dogovor biti jača. Recimo, ako na nas zalaje pikinezer možda ćemo se malo uplašiti, ali ako vidimo razjarenog rotvajlera kako juri ka nama sigurno ćemo se mnogo više uplašiti jer je opasnost procenjena kao mnogo veća i situacija je u skladu s tim mnogo važnija.

Funkcija osećanja je da nam pomognu da se što bolje adaptiramo na date okolnosti i da odreagujemo što bolje možemo.

Emocija besa je vrlo snažna emocija i javlja se u situacijama u kojima opažamo da neko radi nešto nedopustivno, nešto za šta naš sistem vrednosti kaže da se ne sme! Ovde ću podvući razliku između emocije ljutnje i osećanja besa, koji se negde definiše kao afekat ljutnje. Bes je vrlo snažna emocija, što ljutnja ne mora biti. Mi možemo malo da budemo ljuti zbog nekog postupka druge osobe, ali ne možemo da budemo malo besni. Kada čovek pobesni, tada sve „pršti“. A to nam govori o tome da je kod emocije besa dirnuta neka vrlo osetljiva „žica“, nešto što naš sistem vrednosti kaže da se ne sme dirati, da niko ne sme tako da se ponaša ili nešto što je nama „slaba tačka“ jer je u pitanju sadržaj koji je nabijen raznim emocijama i nije do kraja razrešen. Ovo poslednje su neretko neobrađeni sadržaji nastali još u detinjstvu. Postoji i treća opcija, a to je slučaj kada jako dugo trpimo u nekom odnosu, pa nam onda u nekom trenutku jedna kap prelije čašu i tada u jednoj situaciji odreagujemo ne samo na to što se  neposredno dogodilo, nego i na sve ono što smo prećutali, a smetalo nam je.

Svako osećanje koje je adekvatno i socijalno prihvatljivo izraženo je korisno. To znači da ako je naša percepcija situacije ispravna i ako realno procenjujemo šta određeni događaj znači i kakvo značenje ima, onda ćemo imati i adekvatnu emociju. Ali da bi emocija bila do kraja konstruktivna i korisna, potrebno je i da bude na socijalno adekvatan način iskazana. Recimo, ok je da osetite ljutnju kada neko radi nešto što nije ispravno, ali nije ok da tu ljutnju izrazite na takav način da vređate i ugrožavate ljude ili predmete oko sebe. Kada se radi o osećanju besa, on je najčešće neadekvatan odgovor bilo u kvalitetu (vrsta osećanja) ili intenzitetu (jačina emocije) ili načinu ispoljavanja, a vrlo često u sva tri aspekta.

Zašto kažem da je bes najčešće neadekvatan odgovor? Odgovor dobijamo ako pogledamo kada bes nastaje – nastaje kada:

• dugo trpimo pa odregujemo u jednoj situaciji za sve prethodno što smo prećutali – ovde je jasno da je intenzitet same reakcije neproporcijalan događaju koji mu je prethodio. To naravno izaziva negodovanje druge osobe i problem se ne rešava već samo usložnjava i dve strane ne rešavaju konflikt, već ga samo produbljuju. Pri tom nikome nije jasno od kud tako snažna reakcija na bezazlenu situaciju, pa nema ni razumevanja sredine za naš izliv besa.
• neko je dirnuo u našu „slabu tačku“ koja postoji još iz detinjstva – naše osećanje besa tada biva reakcija na nešto što su nam priredili (najčešće) mama i tata kada smo bili mali, nešto čime su nas puno povredili ili povređivali. U skladu s tim reakcija ponovo biva nesrazmerna situmulusu, odnosno onome što je neko uradio u sadašnjosti. Posledično, nailazimo na nerazumevanje i negodovanje sredine.
• niko ne sme da se ponaša tako – ovde postoji pogrešno uverenje da se svi ljudi moraju ponašati na određen način koji smatramo da je jedini ispravan. Istina je zapravo da često postoji više ispravnih načina. A i onda kada je ponašanje zaista neok, trebalo bi da smo svesni da ne moraju svi da se ponašaju ok. Dakle, ponovo je u pitanju greška u proceni značenja i značaja opaženog stimulusa, tj. situacije. Samim tim emocija je neadkevatna.

Naravno, ako imamo situaciju u kojoj neko pokušava da ugrozi naš život ili život našeg deteta naprimer a mi smo dovoljno dorasli situaciji da ne moramo da bežimo već je smislenije da se branimo, bes je potpuno adekvatna reakcija. U tom slučaju potpuno angažovanje naše fizičke snage i mentalnih kapaciteta da se odbranimo od opasnosti je sasvim primereno.

Ukratko, ako smo napravili realnu procenu situacije i njene važnosti, a to za posledicu ima bes, koji smo onda iskoristili da bismo se odbranili, a ne nepotrebno naneli štetu nekome ili nečemu, to je onda adkevatna i korisna emocija.

2. Da li su osobe koje se trude da se ponašaju „društveno prihvatljivo“ zapravo „tempirane bombe“ koje funkcionišu po sistemu „što više trpim, to jače puknem“? Šta je najčešće okidač za „eksploziju“?

Najpre valja razjasniti da se najveći broj ljudi trudi da se ponaša društveno prihvatljivo i to je dobro. U suprotnom bi svet bio jedno krajnje haotično i opasno mesto. Društvene norme su tu da bi nas usmerile na to šta je ok a šta ne, kako ljudi ne bi nanosili štetu i povrede jedni drugima.

Ono što nije dobro, je kada je osoba nesigurna u svoju vrednost i smatra da joj je glavna potvrda toga da je ljudsko biće vredno ljubavi, to šta drugi misle i govore o njoj. To posledično vodi tome da se ne ponaša u skladu sa onim kako se oseća, već se vlada onako kako smatra da će se drugima dopasti. Ti ljudi su često učeni da nije lepo svađati se, iznositi drugačije mišljenje, da treba ćutati i trpeti. Ovome se naročito uče ženska deca u patrijahalnim sredinama, ali ne treba ovo ograničavati samo na ženski pol.

Već smo se dotakli toga da razlog besa može biti upravo to što je neko dugo trpeo i „gutao“, pa je onda jedna kap prelila čašu. Ne mogu reći šta je najčešći okidač, jer je to vrlo individualno. Okidač će uglavnom biti u onoj oblasti u kojoj trpite. Ako je to u realciji sa mužem koji vas kinji, onda će okidač biti iz te svere najverovatnije; ako nekoga vršnjaci maltretiraju, onda će verovatnije okidač biti u relaciji sa njima; ako je neko dugo hospitalizovan a ne dobija human tretman od osoblja, okidač će se najpre naći upravo u realici sa nekim u belom mantilu…

3. Kada potisnuti bes prerasta u hronični stres koji je destruktivan po osobu koja „ćuti i guta“?

Kada se osoba nalazi u nezdravom odnosu koji dugo traje (porodični odnosi, odnos sa partnerom, mobing na poslu…) i pri tom trpi određena neok ponašanja, to je samo po sebi izvor stresa. Svako hronično izlaganje stresu, koje god da je vrste, nije dobro. Kada smo pod stresom, naš organizam funkcioniše po potpuno izmenjenom režimu – puls, krvni pritisak, lučenje hormona, način disanja, napetost mišića itd. sve se menja. Ovo jako iscrpljuje i fizički i psihički. Usled hronično promenjenog režima rada neki organi mogu da obole, pa se javlja čir na želucu, premećaj u radu štitne žleze, aritmije, problemi sa povišenim krvim pritiskom, ali i psihičke smetnje i oboljenja – nesanice, razdražljivost, uzenirenost, povlačenje, depresija itd.

4. Šta bi trebalo da uradimo kada se nađemo „na meti“ osobe koja ispoljava bes?

Sve zavisi od same situacije, ali ono što je važno imati na umu da nikako ne bi valjalo da dodatno raspirujemo „vatru“. Dalje upuštanje u konflikt ne treba potencirati, jer osoba koja je preplavljena emocijom besa u tom trenutku nema dovoljno kapaciteta da racionalno sagleda situaciju i mirno diskutuje. Razumite da ona doživljava neki vaš postupak kao napad na nju i da je to nešto što vam ona neće dozvoliti – to je ono što osećanje besa komunicira sagovorniku. Pokušajte da umirite osobu time što ćete se izviniti ako ste je uvredili i pobrinite se da budete bezbedni. To je najvažnije. Neki ljudi kada se razbesne samo viču i eventualno lupaju šakom o sto, a neki postaju i fizički agresivni, a toga želite da se zaštitite.

5. Može li bes da nas podstakne da promenimo krucijalne stvari u životu?

Ako smo dugo nešto trpeli, pa nam je „prekipelo“ i rekli smo „e dosta je bilo“ onda može da nas podstakne da promenimo situaciju u kojoj stalno ćutimo i trpimo. Međutim, ljudi koji ne izražavaju ljutnju i nezadovoljstvo blagovremeno, dakle onda kada im nešto zasmeta, oni su naučili da tako treba da funkcionišu. Ljudi umeju da „gutaju“ zato što smatraju da nije lepo da se žale i svađaju, da nemaju pravo da iznose svoje mišljenje, da ih drugi neće prihvatiti ako se budu bunili, da će ispasti nezahvalni i nevaspitani ako se budu bunili, da će izgledati kao loši ljudi (a niko ne želi sebe da vidi kao lošu osobu i da bude odbačen od čitavog društva), neki se boje da će izgubiti kontrolu nad sobom ako krenu da iznesu neku zamerku. Ako imate ovakav sistem uverenja, teško je da ćete bez ozbiljnog rada na sebi uz pomoć psihologa uspeti da uvidite svoju pravu vrednost, svoje pravo da kažete da nešto nećete ili da vam se nešto ne dopada i da sve to uradite na socijalno adekvatan način.

6. Koje tehnike možemo samostalno da sprovodimo da bismo se oslobodili akumuliranog besa, a kada je neophodna pomoć psihoterapeuta?

Prvo da se bes ne bi akumulirao, važno je da naučimo da pokažemo ljutnju i nezadovoljstvo kada se one jave. Isto tako bitno je da razmišljamo o tome da li je ta ljutnja adekvatna. Ako mi zameramo, recimo, svojoj sestri što živi svoj život drugačije od onoga kako mi mislimo da treba, tu onda zapravo mesta ljutnji ni nema. Ali ako nam se neko obraća na način koji nam se ne dopada, ako ne poštuje dogovore koje pravimo i sl.onda je osećanje ljutnje sasvim opravdano, samo je važno da ga izrazimo što pre i na način koji neće imati za cilj da uvredi i povredi drugu osobu, već samo da joj ukaže na ponašanje koje se nama ne dopada.

            Ukoliko imate veliki problem sa samopouzdanjem, da kažete ljudima „ne“, da izrazite ljutnju ili pak da je iskontrolišete, ako osećate da vas osećanje besa preplavljuje i da gubite kontrolu nad sobom, onda je uputno da se obratite psihologu ili psihoterapeutu. Njihov zadatak će biti da vam pomognu da uvidite koja su to pogrešna uverenja koja imate o tome ko ste i kakvi ste, kakvi su drugi ljudi i kako međuljudski odnosi funkcionišu i na koji način emocije i upravljanje njima ima veze sa tim da se vi osećate dobro u svojoj koži i da imate zdrav socijalni život.

ŽENE ŽRTVNE NASILJA – malo razumevanja molim

Извор: ŽENE ŽRTVNE NASILJA – malo razumevanja molim

ŽENE ŽRTVNE NASILJA – malo razumevanja molim

Srbija je velikim svojim delom još uvek patrijahalno i neobrazovano društvo. Ovo posledično znači da ogroman procenat stanovništva ne razume šta nači ravnopravnost, da svi, i žene i muškarci imaju jednaka prava, da su jednako vredni kao bića. U patrijahalnom sistemu vlada uverenje o inferiornosti žene, o manjem značaju žene, o ženskom polu kao slabijem, manje pametnom, sposobnom, vredom i posledično kao polu koji ima manja prava jer manje vredi.

Kada postoji takav sistem uverenja, posledično ima da će razne neprijatnosti u partnerskom odnosu pre trpeti žena nego muškarac, jer su oboje učeni da žena treba „da ćuti i trpi“. Ako i nisu učeni tome otvoreno, eksplicitno takvim porukama, a mnooooogi jesu, onda su takve poruke dobijali indirektno slušajuće komentare svojih roditelja i drugih „pametnih“ ljudi o nekim životnim pričama – pa se tako nauči da se od žene očekuje da tu i tamo spusti glavu, napravi se gluva i slepa, da zaboravi, da „ne talasa“, da ga zaboga ne nervira.

Dakle, sistematski su učeni i jedni i drugi, i muškarci i žene, da je žena ta koja treba da ume da se pokori. U suprotnom ona je „opasnica“, „prostakuša“, „jezičara“…

Takođe, u svrhu pisanja predloga projekta koji ima za cilj podršku samohranim majkama obavila sam intervjue sa nekoliko žena koje su se razvele. Svaka od njih mi je navela da je jedan od bitnih otežavajućih faktora pri razvodu i posle razvoda, bio taj što nisu imale podršku porodice. Da su ih često pre svega majke (ŽENA koja ih je rodila) osuđivale zbog prekida braka, zašto nisu otrpele još zbog dece, i zaboga one su oštrog jezika pa su i same krive. Mnogo iskustva iz centra za socijalni rad gde se ne pruža dovoljna ni pravna, ni psihološka podrška ženama koje pokušavaju da se spasu od paklenog braka. Dakle, postoji osuda a ne podrška sistema! Naravno, izuzeci srećnom postoje i njima svaka čast. Ali to su izuzeci a ne sistem i ne opšta svest naroda.

Dakle, da sumiram, podrške gotovo ni od kud. Tome onda možemo dodati to da se u ovoj zemlji dobija otkaz jer si ostala u drugom stanju ili ako imaš malo više sreće dobiješ ga odmah po isteku porodiljskog odsustva. Samohrane majke često treba da imaju mnoooogo više sreće nego pameti da bi se zaposlile i bile u prilici da sebe i još i dete izdržavaju od te plate. Što je posebno izazovna misija kada ste još na sve to i podstanar. O tome kolika je generalno stopa nezaposlenosti i koliko je većini teško zaposliti se nema potrebe da polešim. A samohrane majke su posebno teško zapošljiva kategorija.

Dakle, generalno gledano, žena koja je u lošem braku nema podršku, već osudu sredine, i gotovo nikakve šanse da se zaposli i ekonomski bude potpuno nezavisna i sposbna da prehrani, obuče i iškoluje svoju decu. Ovo je generalno gledano, površinski.

Kada se malo zagrebe ispod površine, u psihološke priče kada se upustimo, a sebi ću kao dipl.psiholog dati malo prava na to, imamo sledeću stvar:

Prvo, ako sam već učena da treba tu i tamo da otćutim i otrpim, da jedan šamar i nije nešto oko čega treba dizati frku, onda će i naredni lakše doći i proći, pa onda naredni, pa prva pesnica itd. Malo po malo i žrtva ni ne zna kako je sebi dozvolila da se nađe u toj situaciji. Nadala se, verovala da će se on  promeniti, da „neće nikad više!“.

Drugo, imate žene koje veruju da drugo i ne postoji. Pa zaboga, zna ona šta se dešava i njenoj sestri i njenoj komšinici, a ni majka joj nikad nije bolje prolazila u odnosu sa ocem. Dakle, iskustvo joj govori da je to nešto što se podrazumeva.

Konačno, kada nekoga čitavog života uče da je bezvredan, neposoban, da ne zaslužuje ljubav, da ne zaslužuje da živi i kao mlad um u to poveruje, verujte da neće od drugih ljudi očekivati bolji tretman nego od roditelja. A onda uđe u patološku vezu sa partnerom koji joj svojim vređanjem, varanjem i batinanjem samo potvrđuje to.

Onda možete zaviri u um te žene „Ja sam nesposbna da se brinem o sebi, a pogotovo i o deci. A i decu bi mi svakako uzeo i branio da ikada više vidim ako odem. Ja  to ne bih mogla da preživim.“

U svakoj ženi koja trpi nasilje leži strah da bolje od toga ni ne zaslužuje ili u boljem slučaju da zaslužuje, ali da nije sposbna da izađe iz te situacije. Šta će drugima govoriti, zašto ostaje u toj relaciji, to je potpuno nebitna stvar.

Sve ovo pišem jer sam naišla na jednu objavu, koja je ispraćena sa puno različitih kometara, od kojih su neki po meni vrlo uzmerujući, kao i sama objava doduše. Objava je, verujem, napisana iz najbolje namere, da se žene koje trpe nasilje pozovu da prekinu trpnju. Ipak, kada pošaljete poruku „Jebi se, ako trpiš šikaniranje, ponižavanje, naređivanje, jer te je sramota da budeš razvedena!“ – prvo ste agresivni time što ste opsovali negoka, pri tom je to neko ko je već u poziciji žrtve i koga verovatno mnogo puta dnevno opsuju i „podsete“ da je „bezvredno“ biće koje „treba“ da se pokori; drugo, sramota, tj. osećanje stida se javlja kao reakcija na našu procenu da smo uradili nešto što će sredina smatrati neprimerenim, a ako žena veruje da će sredina smatrati njen razvod neprirenim, onda joj neće pružiti podršku, koja joj je preko potrebna.

Pozivam vas da i dalje govorite protiv nasilja, da podržavate žene da se osnaže, da se ohrabre i zaštite sebe i svoju decu, ali vodite računa kako to činite! Zato što nespretno, iz jake emocije sročena poruka može da ima samo kontraefekat, samo da nekoga ko sumnja u svoju sposobnost da se spase, može dodatno da potkrepi u uverenju da je bezvredan i nesposoban.

Predlažem, da sve žene koje su prošle kroz tu golgotu kao pobednice, ne osuđuju žene žrtve nasilja, već da im daju konkretnu informaciju šta da urade, kome da se obrate. Kada osuđujete nekoga, jer još uvek nije skupio snage da se spasi, kao što ste to učinili vi, samo im šaljete poruku da su nesposbne, a to im neće pomoći. Pomoći će im reči „i ja sam se bojala i ja se osećala uplašeno, i sumnjala sam u sebe… ali sam uspela da se spasim. Možeš i ti!“. Komentari  tipa „kad si krpa, bolje ti i ne treba“, samo govore u prilog zlostavljača, a to već svakako nije prihvatljivo.

Volela bih da sam ovim tekstom, makar malo doprinela boljem razumevanju žena, koje naizgled iz ljubavi prema zlostavljaču ostaju da trpe nasilje. Nadam se, da će ovo biti i dobra smernica svim ženama koje žele da svojom pisanom rečju ponukaju žene žrtve nasilja da potraže izlaz iz naizgled bezizlazne situacije.

Ne dozvolite da vam se godišnji odmor pretvori u umor!

Kažemo često da se danas brzo živi, da se nema vremena za puno toga mimo posla, naročito kada imate decu. Slobodne dane tokom godine obično čuvamo za taj veliki godišnji odmor. A onda dođe i tih naših pet minuta i šta onda? Toliko smo umorni i toliko smo željni svega i svačega što sebi nismo priuštili tokom godine, da taj odmor od 10 ili 15 dana zaista izgleda kao da traje 5 minuta.

Tu onda imamo i onaj momenat da nismo imali vremena za razne kućne obaveze, pa onda odmor iskoristimo da bismo obavili neke druge obaveze. Toliko o odmoru 😀

Prvo je važno podvući da je dobro da s vremena na vreme uzmete neki od svojih slobodnih dana i da sebi isplanirate produženi vikend. Jedan ili dva od ta tri četiri dana iskoristite da završite neke obaveze koje imate mimo posla, šta god to bilo, a preostalih dva tri dana iskoristite da se odmorite i radite nešto što volite – rekreativan sport, izlasci, čitanje knjige, izleti… Ovo je jako dobro da biste s vremena na vreme dopunili baterije i s druge strane sprečili nagomilavanje obaveza mimo posla i još važnije da biste sprečili da sagorite od stresa i iscrpljenosti na poslu.

Kada dođe taj famozni godišnji odmor, ako ste nekoliko puta već imali te produžene vikende, neće vas sačekati gomila obaveza koja će vam sada „pojesti“ pola odmora, a i nećete biti toliko željni svega i svačega, nego ćete tačno znati kako želite da provedete tih slobodnih 15 dana.

U slučaju da niste davali sebi oduška i niste imali mini odmore od prošlog leta, zastanite i razmislite šta vam je u ovom trenutku najpotrebnije? Nekada kada radimo posao koji nam toliko vremena i energije troši da nemamo mogućnosti za redovna druženja sa prijateljima, za izlaske, za putovanja, rekreaciju, pozorište i sl. onda pokušavamo da sve to nadoknadimo u te dve nedelje, a pri tom zanemarujemo činjenicu da je naš organizam umoran i da mu treba da uspori i da se odmori. Kada to predviđamo, sve te stvari koje volimo da radimo, realizujemo sa pola snage i sa malo uživanja jer se naš organizam buni – potreban mu je ODMOR! Dakle, osluškujte sebe i svoje telo. Ako organizam kaže – umoran sam, uspori – poslušajte ga, ma koliko bili željni druženja i svega ostalog. Naspavajte se, opustite se par dana. Idite na masaže, leškarite, slušajte muziku koja vas opušta, družite se sa prijateljima u nekom mirnijem ambijentu i razgovarajte o temama koje vas ne opterećuju i neuznemiruju.

Poznajem ljude koji bi na ovako organizovano vreme gledali kao na gubljenje vremena, po principu „imam samo ovih 15 dana, ako ih ne iskoristim maksimalno, posle neću imati prilike do sledećeg leta!“. Istina je zapravo da će taj odmor biti izgubljen jedino ako ne činimo ono što nam najviše prija i što nam je najpotrebnije. Dakle, ako telo kaže uspori, poslušajte ga. Posle dva tri dana bićete daleko odmorniji i imaćete snage da zaista radite sve ono čega ste se uželeli od prošlog odmora i to ćete raditi sa punim užitkom, a ne sa pola snage jer više od toga nemate.

Na kraju treba istaći da neki ljudi smatraju da je odmaranje gubljenje vremena. Ti ljudi nemaju mira i kada dođe vreme godišnjeg odmora. Uvek nađu nešto što će raditi da bi osetili da su korisni, vredni i produktivni jer u suprotnom će sebe doživeti kao lenje, nesposobne i beskorisne, a provedeno vreme izgubljenim. Ovo ima veze sa uslovljavanjem svoje vrednosti, sa idejom da vredimo samo ako smo radni i uposleni, a ljudi koji se odmaraju su lenštine koje ne vrede puno. Ovo je, naravno, potpuno neadekvatno, ali kada je neko tome učen od malena i kada drugo ne poznaje i ne razume, onda je za tu osobu ovo jedina istina. U tom slučaju uputno je obratiti se psihologu, ne biste li uvideli da vaša vrednost nije uslovljena načinom na koji provodite slobodno vreme i da biste spoznali neophodnost i značaj adekvatnog odmora koji je svakom biću potreban.

Kako da novogodišnje želje pretvorimo u realnost?

Mnogi od nas narednu godinu vide kao jedan novi početak, novu priliku da ostvarimo razne planove i realizujemo svoje želje. Međutim, većina tih želja ostane za neku narednu godinu da se ostvare. Kako da učinimo da 2017. bude godina u kojoj ćemo ostvariti sve ono što želimo?
Važno je nekoliko stvari: balans, realnost, pisanje, praćenje napretka, samonagrađivanje.

Balans
Kada postavljamo sebi ciljeve važno je da imamo u vidu sve aspekte života: porodični, društveni život, vreme za sebe, karijeru… Da bismo zaista bili zadovoljni svojim životom bitno je da vodimo računa o svim aspektima. Neki će povremeno biti prioriteti, ali nikako ne smeju da isključe neku drugu oblast života, jer onda bez obzira na uspehe u recimo karijeri, nećemo moći da kažemo da smo sve skupa zadovoljni sobom i svojim životom.

Realnost
Značajno je da ciljevi koje pred sebe postavljamo budu realni, ostvarivi – pojedinačno i ukupno. Šta to znači? Znači da budemo realni šta možemo da postignemo na ličnom planu (zdrava ishrana, treniranje, putovanja, štednja za novi auto…), u društvenom životu (noćni provod svakog vikenda, okupljanja, restorani, sedeljke, bioskopi…), u karijeri (unapređenje, povećanje plate, pokretanje sopstvenog biznisa…) itd. Sve ovo pojedinačno možda i izgleda izvodljivo, ali da li sve skupa može da se ostvari? Ako smo pokrenuli sopstevni posao, to na početku traži puno rada i ulaganja, tako da to može previše opteretiti vaš budžet i osujetiti plan da odete na neko egzotično putovanje ili da izlazite po restoranima više puta nedeljno itd. Dakle, treba napraviti dobru procenu izvodljivosti. Ako ovo ne učinimo, bićemo isfrustrirani i osećaćemo da smo podbacili da nismo uspeli, a to nije prijatno i motivišuće za dalje planove i delanja.

Pisanje
Jako je važno da svoje želje i ciljeve beležite, ali ne u nekoj svesci koju ćete zaturiti posle 10 dana. Možete zapisati na računaru ako ste na računar najčešće usmereni i sačuvati dokument na desktopu tako da se uvek setite kada uključite kompjuter, možete napraviti pano i okačiti ga na zidu ili postaviti podsetnik na mobilnom telefonu – kako god je najpraktičnije u skladu s vašim svakodnevnim funkcionisanjem. Važno je da forma bude jasna, kreativna (inspirativna) i da vam je u vidokrugu kako ne biste smetnuli s uma svoj spisak želja.

Praćenje napretka
Kada zapišete svoje ciljeve onda imate priliku i da pratite kako napredujete na putu do ostvarenja želja. Tako možete da sebe podsetite da kasnite sa nečim, ali i da zadovoljno precrtate one stvake koje ste ostvarili. Pored možete staviti osmeh i veliko BRAVO, kao potrekpljenje za dalje napredovanje.

Samonagrađivanje
Osim što ćete sebi pismeno čestitati i precrtati stvaku sa liste želja, dobro je da sebe s vremena na vreme počastite za do tada ostvarene rezultate. To ne mora biti veliko čašćavanje, ali je bitno da sebe pohvalite i nagradite jer ste zaslužili. Takođe, nagrade i pohvale ne treba da prate samo najkrupnije stvake sa liste. Svaki ostvareni cilj, makar i najmanja želja, jeste uspeh i zaslužuje izvesnu malu proslavu – onako kako vama paše. Da li će to biti nova suknja ili piće sa drugaricom ili čaj uz omiljenu knjigu – na vama je 🙂
Smestite se udobno, uzmite papir i olovku u ruke i zamislite šta je to što biste želeli za sebe u narednoj godini, šta je sve to lepo što želite sebi da priredite u naredih 365 dana? Kada ste napravili spisak, pustite dete u sebi da se poigra i kreativno predstavi mapu tih ciljeva. Onda lagano krenite u osvajanje svojih želja i ne zaboravite da se vraćate mapi kao podsetniku i vodiču, ali obavezno se setite da se nagrađujete za sve i najmanja ostvarenja. Želim vam ostvarenje celog spiska i srećnu 2017!

Ustati ili odustati? – kako ostati motivisan na putu do cilja

Danas se živi brzo. Imamo puno uloga, mnogo obaveza, uče nas da trebamo biti ambiciozni, sebi postavljati visoke ciljeve. „Treba“ postići puno toga, a sve to u što kraćem vremenskom roku, ako može „da bude gotovo juče“.

Najpre da pojasnim, ovo treba sam stavila pod znacima navoda, jer je tiranija „trebanja“ jednako loša kao i tiranija „moranja“, zapravo to je jedno isto. Ništa se ne mora, a i ono što „bi trebalo“ pitanje je zašto i ko kaže da bi trebalo. Elem, pod pritiskom raznih obaveza često ljudi dođu u situaciju da se osećaju isrcpljeno, apatično, da im je dosta svega i da se ujutru pitaju da li da ustanu iz kreveta ili da od svega odustanu. Zato je važno da najpre dobro razmislimo zašto na sebe prihvatamo obaveze (nabavka, plaćanje računa, odlazak na posao, pomaganje polovini familije oko svega i svačega, rađenje domaćih zadataka svojoj deci, peglanje košulja svome suprugu, generalno sređivanje kuće svake nedelje…) i uloge (majka, supruga, zaposlena, komšinica, sestra, prijateljica…) koje prihvatamo. Šta mi imamo od toga? Da li nas to i na koji način ispunjava?

Ako nas nešto samo opterećuje, a po prirodi stvari nije naša obaveza (završavanje posla umesto svojih kolega, slušanje jadikovanja komšinice svakog dana, peglanje muževljevih košulja…) sasvim je ok da to prestanemo da radimo.

Život je samo jedan, ima rok trajanja, nikad ne znamo kada će on isteći i čini mi se da je suludo trošiti svoje vreme na nešto što nam samo crpi energiju. A kada prestanemo da radimo sve ono što nam ne prija, ostaje nam vremena da radimo nešto što bi nam godilo. Dakle, najpre odustanimo od onoga što smanjuje kvalitet našeg života.

Zatim, važno je dobro organizovati svoje vreme. Ako nemamo jasan plan šta i kada treba obaviti, stalno ćemo biti u haosu, a to dalje znači pod stresom. Topla preporuka je da nabavite sebi rokovnik, planer u koji ćete zapisivati svoje nedeljne i dnevne obaveze. Na taj način moći ćete da na vreme napravite raspored kakav vama odgovara, a uz to nećete sve držati u glavi i pitati se da li ste nešto zaboravili, jer ćete sve imati zapisano. Ovo bitno smanjuje stres na svakodnevnom nivou i čini nas produktivnijim. Dakle, kvalitet života raste!

Na kraju pomenimo da postoje i ciljevi, koji su veliki i koji su nam važni, koje želimo da ostvarimo ne samo zato što će nas kasnije drugi tapšati po ramenu, već zato što i mi sami to autentično želimo. Kada su ciljevi veliki i dugoročni nije uvek lako istrajati na putu realizacije. Ono što može biti pomoć jeste pisanje motivacionih poruka, pravljenje panoa na kojima stoje poruke, slike, nalepnice, citati itd. koji nas podsećaju na cilj kome stremimo i na to zašto nam je važno da dođemo do tog odredišta. I naravno, kada je trka duga, ma koliko važna bila, potrebno je s vremena na vreme stati, podmazati mašinu, dosipati gorivo, pa tek onda nastaviti dalje. Dakle, negujte sami sebe. Dajte sebi pravo na pauzu, užitak, predah. To bitno puni baterije, čini da se oslobodite stresa i još većom silom nastavite ka svom cilju.

Da sumiramo, odgovor na pitanje „Da li da ustanem ili odustanem?“ je – ako nije važno i samo crpi energiju ODUSTANITE ODMAH, ako je važno i podiže kvalitet života NASTAVITE, ali ne zaboravite da po potrebi stanete, predahnete i dopunite svoje gorivo.

http://www.sretnazena.com/2016/11/ustati-ili-odustati-kako-ostati.html

Ugrizite se za jezik

Puno nas je temperamentnih, brzopletih. Izgovorimo reči pre nego što im odmerimo težinu.

Ja sam trener asertivnog treninga i ne pordžavam ideju zabijanja glave u pesak, upornog prećutkivanja stvari koje smetaju i guranja problema pod tepih.  Međutim, ne kaže se bez razloga tri puta meri jednom seci , jer kad presečeš (izgovoriš) to je to, ne možeš da pritisneš opciju „undo“.

Pa šta je onda poenta? Ne guraj glavu u pesak, ali se ugrizi za jezik?

Kada se neko „ugrize za jezik“ pod tim mislim da zaustavi svoju prvu impulsivnu reakciju na nečiji postupak i da o njoj promisli. Te brzoplete, prve reakcije koje se najpre jave u nama a zatim ih mi izrazimo i kroz govor i druge vidove ponašanja, najčešće su posledica iskrivljenih uverenja u vidu „moranja“. Verujemo da ljudi moraju da znaju neke stvari, da moraju da razumeju naša osećanja, da moraju da se ponašaju na određeni način i da isto tako ne smeju da misle, osećaju i ponašaju se na izvestan način.

Suština je, da je važno imati na umu ko je vaš sagovornik, kao i to koja su njegova prava. Ovo se odnosi na to da različiti ljudi imaju različita znanja i kapacitete u skladu sa svojim uzrastom, obrazovanjem, emocionalnom pismenošću, iskustvom itd. Na to mislim kada kažem da imate na umu ko vam je sagovornik, a pod njegovim pravima mislim na to da ima pravo da bude takav kakav jeste (sve dokle ne ugrožava druge). Dakle, koliko god vam neko bio blizak ili drag, koliko god se nekome divili zbog visine njegovog obrazovanja, niko neće biti i, što je još važnije, ne mora biti savršen po vašim aršinima idealnog. Svako ima pravo na svoju logiku, ima pravo da situaciju opaža iz svog (a ne vašeg) ugla, da oseća baš tu emociju koju proživljava koliko god se vi sa tim ne slagali.

Ali još nešto, to isto važi i za vas. Ni vi se ne morate uklapati ni u čiju ideju savršenstva. Sasvim je uredu da se nekome ne dopadnu vaša razmišljanja i osećanja, da ne razumeju vašu logiku i postupke.

Svako od nas je jedinstvena individua za sebe, sa svojim znanjima, iskustvom i mogućnostima. Uvek će se naći neko ko će imati nešto da pokudi, ali će se uvek naći i neko ko će to isto pohvaliti. Da biste, pre svega sebi, a onda i ljudima oko sebe, pružili mir, naučite da prihvatate da su ljudi različiti i da na to imaju pravo. Nećemo se međusobno uvek ni razumeti, ni složiti, ali i to je uredu.

Prestanite da zamerate drugima što nisu po vašoj meri i nemojte se osećati loše zato što se vi ne uklapate u tuđe aršine idealnog. Slavite svoju jedinstvenost i uživajte u tuđim razlikama, to je ono što ovaj svet čini tako šarolikim i bogatim i upravo ta nejednakost nam daje priliku da stvari sagledamo iz raznih perspektiva i tako i sami učimo i dalje se razvijamo.

Budite svesni toga što imate

Sedimo pre neko veče, večeramo i razgovaramo. Dođosmo do priče o novcu nekako i postavi se pitanje „Koliko trošimo mesečno?“, ja kažem „Ne znam“.

Osvešćenje – koliki je blagoslov ne morati u svakom momentu znati koliko novca imaš u novčaniku, ne brojati svaki dinar koji potrošiš, jer se pitaš hoćeš li imati dovoljno sutra.

Da se razumemo, ja vrlo razumno trošim novac i ne zarađujem toliko da ne znam šta ću s parama, ali je lepo biti svestan toga ne moraš biti stalno u grču svakoga dana jer ne znaš kako ćeš preživeti naredni. Na žalost mnogo je ljudi koji nisu u takvoj situaciji.

Budite ambiciozni i želite za sebe više, ali budite i zahvalni na onome što imate, ništa se podrazumeva. Ne podrazumeva se da ste zdravi, da možete da birate šta ćete jesti za ručak, da imate auto, da imate osobu pored sebe koja vas voli, prijatelja na koga možete da se oslonite…

Budite svesni svih divnih stvari u svom životu i budite zahvalni za njih…

Ko su žene u najboljim godinama?

Koje su to „najbolje godine“ u životu jedne žene? Da li su to dvadesete, tridesete, četrdesete? Kažu da su četrdesete nove dvadesete, valjda zato što sve više ima poznatih  žena koje u svojim četrdesetim izgledaju jednako kao ove u dvadesetim.

Ako mene neko pita – daleko bilo! Ako biste isto izgledale i prozivljavale stvari kao i pre dvadeset godina to bi značilo da nešto nije uredu. Tokom celog života se razvijamo i sazrevamo, tako da odsustvo promene za dve decenije bi ozbiljno signaliziralo veliki zastoj u vašem psihičkom razvoju.

Po meni su najbolje baš one godine u kojima ste sada! 🙂

Kada ste u 20-im imate jedro, zategnuto telo, lice bez bora, malo obaveza i čitav život pred sobom da o njemu maštate i pravite planove.

Sa 30-im se pojavljuju promene na licu, više niko ne misli da ste srednjoškolka, niste devojka već žena. Ali nije li to divno? Nije li divno biti žena? Osnivate porodici, postajete majka, već ste donekle izgradili svoju karijeru i sad samo nastavljate mudrije i iskusnije da se profesionalno razvijate/napredujete.

40-e, deca dovoljno velika da imate sve više vremena za sebe, znate šta želite, sebe poznajete toliko dobro da znate šta vama i vašem telu (ne)prija, znate koje su sve to stvari oko kojih je potpuno besmisleno trošiti energiju, pa je koristite za ono sto vam puni baterije 🙂

50-e, ptići napustili porodično gnezdo i ponovo imate svoj dom i mir samo za sebe i muža. A vremena van posla po slobodnoj volji da ispunite! Na poslu je sve manje stresa jer poznajete materiju i svašta ste iskusili da biste se bilo kome dokazivali.

60-e bore su već jasno vidljive, ali neka su, tu su da pokažu iskustvo koje imate iza sebe, da pokažu sve one iskrene osmehe koje su mamili dragi ljudi i sva ona iznenađenja sa kojima ste se susretali, sva ona razmišljanja kada ste uspešno rešavali životne izazove.  Tu su i uničići da vas uvesele, nasmeju i donesu posebnu dinamiku i energiju 😀 Penzija! Mnogućnost da koristite sve vreme kako vama odgovara i sa kim želite 🙂 Bašta, muzika, šetnje, odmaranje, porodica, putovanja, čitanje… Šta god vam srce iste! 🙂

70-e i dalje sve vreme na raspolaganju a podmladak polako počinje da vraća za sve ono što ste vi njih negovali i odgajali, pa su tu da saslušaju i ugode 🙂 A vi ste tu da ih svojim iskustvom posavetujete.

Naravno da svaki životni period nosi krizu, izazove koje nije uvek lako prevazići. Nezrelost, nesigurnost, nezadovoljstvo, malo vremena za sebe, dokazivanje na poslu, odgajanje dece, tinejdžera, briga o roditeljima i njihova smrt, naše starenje i gubitak snage i zdravlja, smrt partnera…  To zaslužuje tekst za sebe, ali bez obzira na sve ovo, svaka od nas treba da ume da uživa u tome što je žena i u tome što je žena u baš ovim godinama u kojim je 🙂

Divno je razvijati i negovati svoju ženstvenost, uživati u svom telu i svim promenama kroz koje prolazimo psihički i fizički. Vremenom upoznajemo sebe sve više i sve bolje i umemo da ugodimo sebi i uživamo 🙂 Ali to ne znači da je najbolje vreme neko koje tek dolazi, ne. Sjajno je i samo putovanje samospoznaje i razvoja samoljubavi.

S druge strane, imam puno drugarica koje negativno komentarišu nizanje godina i sve veći broj svećica na rođendanskoj torti. Ja obožavam da slavim rođendan i volim svoje godine i sve one koje dolaze, jer iz svake prethodne sam naučila nešto novo zbog čega učinim da mi naredna bude još bolja! 🙂

Uživajte u svakom danu, cenite to što ste žena, koristite svaki period svoga života, izvucite iz njega najviše i najbolje! 🙂 I ne zaboravite, najbolje godine su baš one u kojima ste sada! 🙂